Биографија :: „Ко сте Ви, ВШ?”


Од радне акције до Партије

Радне акције су имале своје дражи

Радило се веома озбиљно

Имали смо крваве жуљеве

Услови су били ужасни

Давали смо све од себе

Био сам командант бригаде

Командант се не забавља са својом бригадирком

Било је разних несташлука

О мојим наредбама се није могло расправљати

Члан партије с непуних седамнаест година



„Кад сам био у затвору много су ми помогле радне акције и моја путовања са феријалцима” – изјавили сте у једном интервјуу.

Радне акције су по много чему карактеристичне за период у коме сам живео и један велики проценат омладине је био понесен акцијаштвом, понесен одласком на те акције и свим оним што се тамо дешавало.

А шта се тамо дешавало?

Радило се, разуме се, веома озбиљно. Колико смо ми гимназијалци били у стању да нешто допринесемо, то је сад друго питање. Својски смо се трудили, копали смо канале. Наше копање канала је било у сваком случају далеко испод норме радника професионалца, али ми смо давали све од себе и знам, из личног искуства, да смо имали крваве жуљеве на рукама. Превијали смо руке завојем да би ти жуљеви били мањи или смо их мазали јодом па су нам се руке црнеле.

На акцијама се радило, али и дружило, забављало.

Да, акције су имале неке своје дражи. Након рада на траси, по повратку у бригадирско насеље, било је увек забавно, увек се нешто дешавало. Међусобно смо се такмичили коме ће пасти на памет да боље подвали својој околини. То су све биле веселе дечачке, младићке шале које нису имале лош епилог, али су ипак некад могле да доведу и до међусобних размирица.

Кад сте били на првој радној акцији и где?

У Бањалуци, у лето 1971, годину или две после земљотреса, не могу се тачно сетити. То је био и мој први долазак у Бањалуку и врло лепе успомене ме вежу за тај град.

У ком сте разреду гимназије тада?

То је лето, између другог и трећег разреда. Те године смо копали два потока у која се сливала и канализација из оближњих кућа, а у току великих киша долазило је и до поплава. Дешавало се да копамо у блату и фекалијама до колена. Услови су били ужасни. Али све смо то некако подносили. Не знам ко би ме сада, у овом добу, натерао на тако нешто, али тада нам ништа није било тешко. Затим смо радили на тврђави, Каштелу, у центру Бањалуке, тамо смо откопавали неке зидине.

Чиме то објашњавате?

Пре свега младошћу. Тада сам имао шеснаест и по година.

А да сте сада у тим годинама, да ли бисте то исто радили?

Па можда, у неким другим околностима. У овим садашњим сигурно не. У оном тренутку били смо пуни ентузијазма. Помажемо Бањалуци, Бањалучанима, радимо нешто корисно. То је први пут у животу да градимо нешто корисно, да доказујемо да нешто вредимо, да нешто доприносимо. Живели смо у времену апологије радничке класе, у времену у коме се физички рад истицао изнад сваке друге врсте рада и сматрао највишом вредношћу. Сматрало се да онај ко се бави физичким радом једини доприноси друштву, да он нешто ново ствара, а да сви остали живе од његовог рада. Разуме се, то је била огромна заблуда. Али у том времену нисмо знали да је то заблуда. Били смо, попут послератних скојеваца, занесени тим идеалима, тим идејама и давали смо све од себе доказујући се на тај начин.

Многи кажу да су акцијашки дани, ипак, незаборавни.

Да, било је ту и разних несташлука. Рецимо, сваке ноћи је било мазања каладонтом или поликолором по лицу, „паљења бицикла”. То је некад знало да буде веома болно. Ја сам био један од оних који су најчешће „возили бицикле”, јер сам био највиши растом и кревет ми никад није био довољан да се испружим; увек сам ноге морао да провучем кроз металне решетке, а то је било идеално да се стави папирић између прстију на ногама и да се потом запали.

Памтим и један карактеристичан догађај који се мени десио. Било је неко наше бригадно представљање на културној сцени у насељу. Извођен је неки скеч у који су и мене укључили. Един Лончаревић, данас организатор на Сарајевскокј телевизији, био је културни референт у бригади и мене је замолио да учествујем у некој епизодној улози у том скечу који се дешавао на броду. Ја сам био упућен у читав програм осим у један детаљ. А због тог детаља био сам окупан водом. У једном моменту морнар ми повиче нешто попут „Иде велики талас” и с леђа су ме двојица других бригадира полили кантама пуним воде.

Да ли сте имали неку функцију?

Био сам члан Савета насеља. Своју сам бригаду представљао у Савету омладинског радног насеља и био сам заставник.

Да ли сте после тог ишли на радне акције?

Ишао сам већ следеће године и био сам командант бригаде на акцији Морава 72. И на Морави 73. опет сам био командант бригаде. Тамо су већ околности биле другачије, бригадирско насеље је било много боље опремљено. Већ су то били зидани објекти а не обичне бараке као у Бањалуци. Затим, сви други услови живота били су много бољи. У Бањалуци нам је, рецимо, често нестајала вода. Сећам се добро како смо једног дана истоварили неки камион цемента и како смо сви били прашњави, прекривени дебљим слојем цемента. Цемент је веома непријатан за кожу, одмах почне да изазива свраб, црвенило. Кад смо се вратили у насеље, није било воде за купање. Не само топле, него ни хладне. Иначе, топле воде је било веома ретко и најчешће смо се морали купати хладном водом. Али био је летњи период, август месец, па нам није много сметало. Пошто воде није нигде било, отишли смо и демонстрирали пред командом радне акције. А онда је неко у команди одлучио да нас одведу на Врбас, да се тамо купамо. Врбас мутан, никакав, плитак, прљав, али ни то нам није сметало.

Шта сте радили на овим акцијама?

Радили смо насипе на Морави и на неким околним рекама, на пример на Расини. Морали смо да устајемо у три и петнаест ујутру, да бисмо на време стигли на градилиште. Путовали смо око сат и по аутобусима према Параћину или према Ћуприји. На градилишту смо радили шест сати, онда опет сат и по аутобусом назад.

А да ли је било времена за забаву, за оне чувене акцијашке догодовштине?

На акцију Морава 72. године дошле су и неке младе зубарке из Београда, дипломирани стоматолози. Имале су отприлике 25–26 година. Било је њих пет, и ја сам са једном од њих почео да се забављам.

Као командант бригаде?

Да, као командант бригаде, али оне нису дошле у моју бригаду, него у насеље. У зубарску амбуланту, на праксу.

Владали су високи морални критеријуми?

Ипак су постојали неки морални критеријуми: командант се не може забављати са својом бригадирком. Једно вече смо нас десетак – њих пет девојака и један стоматолог који је дошао с њима – кад су бригаде отишле на спавање, узели ћебад, пиће и гитару. Отишли смо ван насеља и целу ноћ остали. Ујутру, у време устајања, долазимо у бригаду и заједно с бригадом право на радилиште. Тако две ноћи узастопно без спавања. Ишли смо дуго до радилишта, а у аутобусу није никада било довољно места за све бригадире, увек је неко морао да стоји. Пошто сам био командант бригаде, нисам радио најтеже физичке послове, него сам углавном надгледао и организовао рад, па нисам могао себи да дозволим да седим а да неки бригадир стоји. Ја сам увек стајао поред возача. То су били приградски аутобуси са оном шипком на месту где обично седи кондуктер. И у току вожње мало бих се наслонио на ту шипку, на минут-два изгубио свест и то је било сво спавање. Договоримо се и за трећу ноћ. Пошто је у бригади увек био главни штос да се команданту „запали бицикл”, да му се док спава направи нека ситна пакост, да се намаже каладонтом, поликолором, ми смо увек после повечерја закључавали собицу у којој смо спавали. То треће вече написао сам дневну заповест, дао секретарици да се прочита пред постројеном бригадом и од умора заспао сам заборавивши да закључам врата. Неки мангупи из бригаде одмах су то сазнали и ушли у моју собу. Имао сам патике, сећам се добро, „шангајке” су се звале. Пресекли су ми ножем пертлу на једној патици, скинули је, затим разрезали ножем чарапу (пошто су се бојали, ако је скидају на нормалан начин, да би ме то могло пробудити), ставили ми целофан између прстију и потпалили. И то је горело док није до краја догорело. Мене су велики болови пробудили, али нисам знао шта се са мном дешава. Онако бунован, уморан, излетео сам напоље испред постројене бригаде и почео да вичем на сав глас да су нам из службе радилишта – они су се увек трудили да свакој бригади закину у процентима од оног што је урађено тога дана – украли пола метра насипа. Око мене, читава бригада се ваљала од смеха. То је један детаљ, рецимо, који ми је остао у сећању.

Други је везан за једну побуну. То је било 1972. године, такође на Морави. Дошла је професорица из једне гимназије у Сарајеву. Стигла је у бригаду са неких десетак дана закашњења и одмах почела да се понаша као да је у школи, као да је професор, као да је разредни старешина. Међутим, то никако није ишло. Ја сам био командант бригаде. И увек кад сам био командант, био сам то у правом смислу речи: нисам допуштао ни поговора ни дискусије, ништа. О мојим се наредбама није могло расправљати, било да је реч о обичним бригадирима, било да је реч о професору гимназије.

То није био демократски приступ?

Није. Али ја сам на демократски начин изабран за команданта бригаде и, кад сам већ изабран, онда сам био командант, командант у правом смислу речи. Тамо где се наређује, нема демократије. И да први пут то није било како треба, онда ме не би други пут поставили за команданта бригаде.

А било вам је стало да опет будете командант бригаде?

Па то је некако било и по природи ствари јер сам био председник школског Комитета омладине. Мени је то одговарало на неки начин. Пријало ми је.

По политичкој функцији командант бригаде.

Једном приликом кад сам издао неко наређење, она је почела да протестује, да се меша и да то мења на лицу места. И онда сам је ту одмах бучно напао, загаламио на њу, рекао: „Престани. Отераћу те са акције, још само једну реч да проговориш”. Око тога се дигла после у гимназији афера. Међутим, нису могли ништа да ми ураде. Додуше, водили су партијски поступак против мене.

То је био први партијски поступак против вас?

То је био први партијски поступак, и кажњен сам критиком. То су исфорсирале њене колеге у гимназији, професори. Изречена ми је партијска мера критике.

Кад сте примљени у партију?

На радној акцији у Бањалуци, 1971. године. Нас тројицу, који смо имали највеће, најкрвавије жуљеве на рукама – неког Лешића Борислава, и како се трећи звао заборавио сам, из читаве бригаде у знак највишег признања примили су у Савез комуниста. На свечаности уз логорску ватру, добили смо партијске књижице и црвене каранфиле. Морам признати да је то оставило велики утисак на мене и да сам био на неки начин тиме понесен.

Значи у партију због жуљева на рукама?

Па и због жуљева на рукама, али и неких других околности. Рецимо, ја сам те године уочи одласка на радну акцију већ био члан Комитета омладине у гимназији, био сам такозвани перспективни омладински активиста. И то је био један од разлога, али је ипак превагнуло учешће на траси.

На радним акцијама су се добијале ударничке значке. Јесте ли их ви добијали?

На тој првој радној акцији сам примљен у Савез комуниста, а то је сматрано највишим признањем. Нисам добио ударничку значку. Добио сам специјалну похвалу. Следећих година, пошто сам био командант бригаде, те сам значке добијао од Команде штаба акције.

Шта су те ударничке значке за вас тада значиле?

Па значиле су у оно време много. Ипак је то било нешто што је човек могао да показује. Кад бисмо се вратили са радне акције, по десет-петнаест дана смо у бригадиркама, у акцијашким униформама, одлазили на наставу. А у неким свечанијим приликама смо носили чак и те ударничке значке.

Да ли сте мислили да ће то оставити посебан утисак на девојке?

Мислим да све што један мушкарац у свом животу ради, чини на неки начин да би се допао женама, и обратно: и жене све што раде, раде да би се допале мушкарцима. То је оно што је јаче од човека. То је оно што је исконско у човеку, што човека чини природним бићем. Ако се лепо облачимо за неке прилике, то радимо да бисмо се пре свега допали женама а не другим мушкарцима, а и код жена исто бива. Затим, ако се нечим истичемо у околини, онда је то пре свега тиме мотивисано.


Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Јун `13

НПУСЧПС
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30      
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету