Биографија :: „Ко сте Ви, ВШ?”


Млади побуњеник

Отац се љутио због уласка у партију

У питању су искључиво идеали

Прве побуне

Правдољубивост и храброст

Био сам спреман да идем до краја

Почео сам да се интересујем за Троцког и Мао Це Тунга

Био сам познат као побуњеник јер се моја генерација није бунила

Хвала богу што шездесетосмаши нису победили

Прве сумње у Тита



Кад сте се вратили у Сарајево после радне акције у Бањалуци, коме сте прво показали црвену књижицу?

Показао сам је оцу и то је изазвало свађу међу нама. Отац је на то веома негативно реаговао, јако се наљутио.

Шта вам је рекао?

Па, почео је да говори: „Шта ће ти то, то ти не треба, то ти само може проблеме у животу створити. У великим си заблудама. Једног дана, кад схватиш, биће касно, кад видиш шта све иза тога стоји”, и тако све у том смислу.

Да ли сте му тад поверовали?

У то време сам био у стању праве побуне. То је фаза пубертета, који је увелико трајао, кад човек покушава да стекне неко своје самопоуздање, да своју личност доказује, и то пре свега тако што ће се побунити против дојучерашњег ауторитета, односно оца. Те моје побуне у гимназији су значиле истеривање правде, с једне стране, и, с друге стране, неко лично доказивање.

Да ли је можда мајка била поносна на ту црвену књижицу?

Не. Није била поносна али она се није много у то мешала.

Какве су биле друге реакције на ту вашу црвену књижицу? Добили сте је изузетно млади.

Да, изузетно млад и пре времена које је било прописано, са шеснаест и по година, са непуних седамнаест година. Међутим, ја своју књижицу нисам показивао, знало се у гимназији да сам члан и да сам најмлађи примљен у партију. Онда сам већ постао истакнутији активиста, председник заједнице ученика школе, дакле, у тој омладинској хијерархији други у гимназији. У четвртом разреду гимназије био сам председник школског комитета, дакле први омладинац у гимназији. И то је ишло само по себи. Те функције су већ надрасле сам чин пријема у Савез комуниста. Оне су биле, ипак, много значајније од тога. Јер, у трећем разреду је већ почињао редовни пријем у Савез комуниста, па је из моје генерације већ двадесетак, можда и тридесетак ђака било примљено. То се радило кампањски. Обично су најбоље ђаке наговарали да се учлане.

Да ли сте у једном тренутку, када сте већ имали ту књижицу, размишљали да ће вам она пружити и неке бенефиције или су били у питању само идеали?

Она у то време није могла да ми пружи никакве бенефиције. То је могла можда неком ко се нашао у некој другој позицији. Код мене су били искључиво идеали у питању. Стипендију никад нисам добијао, није било потребе да добијем место у студентском дому пошто сам живео у Сарајеву, тамо сам и рођен. С те стране књижица ми није ништа представљала, бар у тој мојој фази.

Није могла утицати ни на упис на факултет. То сигурно није. Једино приликом избора за асистента на факултету. Тада је било готово немогуће постати асистент ако кандидат није био члан Савеза комуниста. Било је, истина, и случајева као, на пример, на Правном факултету кад су примљени за асистенте и кандидати који нису били чланови Савеза комуниста, али реч је о катедри за римско или грађанско право, предметима који су били мало даље од званичне идеологије.

Улазите у Савез комуниста. Поверавају вам важна места. Шта то сад значи за вас? Одакле ваша потреба за тим функцијама?

Па то је било ангажовање на реализацији неких идеала, али не мислим да је био у питању онај чисто негативни каријеризам, функција по сваку цену. Јер да сам хтео функцију по сваку цену, онда не бих улазио у све оне сукобе. Удварао бих се на неки начин председнику Општинског комитета омладине јер од њега ми је зависило даље напредовање. Био бих у добрим односима са директорицом школе – јер би моја позиција у гимназији онда била стабилна – као што су радили многи председници Комитета пре мене и многи после мене, у мојој гимназији и на другим местима. Сама та чињеница да сам увек улазио у побуну, да сам увек ишао против својих личних интереса, за љубав општих – оних идеалних, замишљених у мојој глави и романтичних у неком случају – говори да ми није била битна функција по сваку цену. Да се нисам побунио против избора Фуада Мухића за декана Правног факултета у Сарајеву у време кад сам ја био студент продекан, стојећи на челу једне групе студената, не бих себи покварио могућност да останем као асистент на Правном факултету. Било ми је то место обећано пошто сам био најбољи студент према писменом документу декана Правног факултета – најбољи студент од оснивања Факултета до тада, јер сам за две и по године завршио студије. Било ми је обећано да будем асистент на Уставном праву. Већ сам као студент радио као демонстратор на том предмету, чак учествовао у испитивању студената. Све сам то покварио тако што сам се побунио против Мухића, идеолога Централног комитета, члана Председништва Централног комитета СК Босне и Херцеговине и човека који је изабран за декана. Ја сам знао кад сам се побунио да ће он ипак бити изабран, нисам имао ту никаквих илузија. Али, требало се побунити пошто је то крајње нечастан човек, покварењак, човек без икаквих моралних скрупула.

То су већ факултетске побуне. А да видимо гимназијске побуне.

Гимназијске побуне су на исти начин биле мотивисане.

А чиме ви објашњавате ту вашу мотивисаност на побуне?

Ја мислим да је у питању правдољубивост, донекле и храброст да се ипак иступи против оних који су ауторитети, који су моћни а не понашају се онако како би требало да се понашају и како нам то књиге говоре да би требало да се понашају.

Које књиге?

Па оне књиге које смо изучавали, теоријске, рецимо из марксизма, књиге које заговарају социјалну правду, комунистичку етику.

Набројте неке наслове који су на неки начин библија ваше младости. Те политичке младости.

Прочитао сам многе књиге – Марксове, Енгелсове, Лењинове. У то време сам почео помало да се интересујем и за Троцкога. У једној фази и за Мао Це Тунга.

Која је била најзначајнија побуна и да ли сте из ње изашли као победник?

Па нисам ни у једној изашао непосредно као победник. И нисам ни могао бити победник у правом смислу речи, тако што бих тријумфовао над оним коме сам се супротстављао. Али сама чињеница да ни они нису били у стању да ме униште, да ме докрајче, да ме угуше, говори да је, ипак, однос снага био прилично равномеран, да сам једноставно већ у тој првој фази показао да сам спреман да идем до краја, да ме нису успели уплашити и да је то на неки начин разоружавало противнике.

Да ли сте били познати као побуњеник или сте само били представник једне генерације која је била већ у то време?

Био сам познат као побуњеник јер моја генерација се није бунила. То је генерације после '68. Ја сам у гимназију кренуо 1969, а та моја побуна се збила 1972. То је време великог политичког смиривања међу омладинцима. Тад није било никаквих бунтова, бар не у Сарајеву. Није било, колико знам ни у Београду, ни у Загребу. То је било почетком седамдесетих када је режим успео да смири ситуацију међу студентима а поготову међу ђацима. Ја сам тим својим побуњеничким ставом далеко одскакао од своје околине и од своје генерације.

Споменули сте 1968. годину. Како је изгледала 1968. година у Сарајеву? Да ли је и на вас та година утицала као на многе младе? Да ли сте знали шта се дешавало тад у Паризу, шта је било у свету?

Знао сам онолико колико сам гледао на телевизији. Ја сам тада ишао у основну школу. Те '68. сам завршио седми и уписао се у осми разред. Међутим, добро се сећам те побуне француских студената, сећам се Де Голове оставке и знам да ме је та Де Голова оставка на неки начин и погодила јер сам се већ почињао бавити политиком, интересовала ме је политика, али нисам могао активно да се ангажујем на сцени због својих година. Сећам се да ми је много било жао када је Де Гол поднео оставку па сам на неки начин све прижељкивао да се нешто деси, да се Де Гол врати. Гајио сам велике симпатије према њему. Онда, из прича сам знао понешто од онога што се дешавало у Београду, шта се дешавало у Сарајеву, на демонстрацијама. Више сам детаља сазнао неколико година касније, кад сам дошао на факултет, кад су ми асистенти који су у томе непосредно учествовали, причали како је то све изгледало.

Као ортодоксни комуниста у то време, шта сте мислил о 1968. години?

О 1968. години сам тада имао позитиван утисак, али данас имам негативан став о 1968. години. Хвала Богу што шездесетосмаши нису победили. Имали бисмо много гору варијанту комунизма од оне Титове. Јер ти ортодоксни комунисти, какви су били шездесетосмаши, увели би нам неку диктатуру попут Мао Це Тунгове. Сигуран сам у то. А у оно време сам имао према '68. позитиван однос јер преда мном је било друштво социјалне неправде, друштво у коме је цветала корупција, друштво у коме је већ било великих пљачки и у коме су владајући комунисти показали крајњу вештину у пљачкању тог неког друштвеног богатства. Зато сам са симпатијама све њихове захтеве пратио. Али много сам подробније пратио ситуацију у Хрватској 1971. године. Јер тада се и међу нама причало и знало се о људима који су тамо живели да се праве спискови за ликвидацију Срба, и томе слично; све ово што се десило под Туђманом, само што онда није имало шансе да се развије до краја.

Биле су то узбудљиве године?

Те 1971. године, националистичка еуфорија је захватила и Сарајево. Тада је лансиран концепт муслиманске нације. Измишљена је муслиманска нација у жељи да Срби по званичним статистикама ни у Босни ни у Херцеговини не буду већинско становништво, дакле, да се створи једна вештачка нација која ће владати Босном и тако Босну Србима отети. Муслимани су на силу натеривани да се изјашњавају као припадници те вештачке нације. Многи нису пристајали, па су имали проблема због тога. Поред Меше Селимовића, о коме се много писало и говорило, великих проблема је имао и Изет Сарајлић, човек који је имао две велике љубави у животу – љубав према Србима и љубав према Русима и Русији. Затим, било је још других људи који су због тога страдали.

А што се тиче ситуације у Хрватској, са зебњом смо некако то све пратили и ишчекивали шта ће се десити, и та 21. седница Извршног бироа на којој су оборени Савка Дапчевић и Мика Трипало, са великим олакшањем је дочекана и у Сарајеву. Тада се код народа делимично повратило пољуљано поверење у Тита. Тито је тад политички добио у народу, то се мора признати.

Каква је атмосфера тих дана била међу сарајевским интелектуалцима?

Сарајево је било једна учмала, догматска средина и у њему ја једноставно нисам имао никаквих шанси све док нисам дошао на факултет; па ни на факултету. Тек кад сам постао асистент на Факултету политичких наука срео сам људе који ће другачије мислити, али који ће озбиљно разумевати ситуацију. Непрекидно сам се сретао са људима који су били прорежимски оријентисани, комунистички. Шапутало се с времена на време, али врло ретко, о онима који су били на Голом отоку. Они су били као нека опозиција режиму али углавном нерадо се о томе разговарало. Тек кад сам дошао на факултет, срео сам прве људе који су имали другачији став и међу којима сам нашао истомишљенике. Ја сам већ тада почео да сазревам као противник постојећег режима и као Титов противник. То је било, сећам се добро, чим сам се запослио на Факултету политичких наука, негде 1976. Почетком 1977. спријатељио сам се са Бором Гојковићем, професором на том факултету, који је предавао Историју филозофије и својевремено био избациван из Савеза комуниста као праксисовац. Доста смо се дружили, готово свакодневно. Одлазили смо у дуге шетње, водили дуге разговоре по кабинетима. У њему сам нашао истомишљеника у критици Тита.

Кад су се у вама јавиле прве сумње у Тита?

Моје противљење Титу почело је много пре тога, али то се могло исказати само у најужем кругу људи јер смо били окружени полицијском пажњом. Полиција је имала своје шпијуне међу студентима, међу наставницима, на сваком кораку. На Правном факултету на коме сам студирао, једном су покушали и мене да врбују.

На који начин?

Ево шта су урадили. Тада је декан Правног факултета био Ђорђе Самарyић, а ја сам био студент продекан. Тај декан је имао неких својих негативних особина. Покушавао је да методама које баш нису до краја часне, одржава своју позицију на Факултету. Али и њега је режим покушао да обори зато што је Србин. И било је већ договора да доведу неког познатог муслиманског националисту. Декан Ђорђе Самарyић је фалсификовао Статут факултета.

Једна верзија Статута је усвојена на референдуму, али њему се ту нешто није допало. Изменио је неколико чланова, одштампао ту нову верзију и дистрибуисао наставницима и студентским активистима. Неко је то открио, и поведена је акција против њега. Водили су је Муба Диздаревић Пелеш, Мустафа Имамовић и Исмет Даутбашић.

Како се постављате као студент продекан?

Директно се у томе ангажовала и Служба државне безбедности. Покушали су и мене да укључе, чак директно службеници државне безбедности. Једноме сам име запамтио, Милан Симић. Ја сам глумио пред њим као да то прихватам. Кад Служба државне безбедности покуша некога тако ангажовати, то се претпоставља и као партијски задатак, томе се човек не сме супротставити. Ако се супротстави, онда тек има проблема, онда се навале и њему на врат. Ја нисам њима отворено рекао: „Нећу. Не желим то”, него сам се на неки начин чак сложио. И прво што сам урадио, отишао сам у недељу код декана Ђоке Самарyића и њему испричао шта му спремају поводом Статута, не спомињући Службу државне безбедности. Споменуо сам само оних неколико професора који су учествовали у акцији против њега. Државну безбедност нисам смео да споменем, да он не би негде с тим излетео па да ме онда дефинитивно упропасти. И он је ту лукаво поступио, одмах се досетио и упутио циркуларно писмо свим професорима Факултета с по једним примерком тог фалсификованог Статута. У писму је написао: Одмах након усвајања новог Статута факултета, деканат је увидео да неки чланови баш нису регулисани како треба, да би требало ипак приступити изменама и допунама, и деканат вам ставља на увид овај пречишћени текст са молбом да га размотрите, да нам доставите своје примедбе како бисмо могли приступити и званичним променама Статута. Он је то по свим кабинетима наставничким дистрибуисао и тиме је ову акцију покварио. Акција је изгубила главни аргумент и касније, кад је вођена партијска расправа, кад је заказан актив комуниста на Факултету, кад су дошли представници Градског и Општинског комитета, напади на Ђорђа Самарyића су сасвим били упразно. Напали су га они исти који су били припремљени за напад.

Шта сте ви тад рекли?

Ја сам на тој седници ћутао, док су они из Градског и Општинског комитета схватили да би то сада све било сувише исхитрено, да би то било сувише претенциозно и једноставно су стали с тим нападом, тако да је он издржао до краја мандата. Међутим, одмах након тога, према мени се сасвим променио однос свих званичних политичких инстанци и тада сам био у немилости.

Зашто?

Размишљам о томе и сам се питам зашто. Мислим да су прислушкивали његову канцеларију, деканат. Ја сам дошао у недељу у његов кабинет знајући да он испитује студенте. Дошао сам баш тада да то не би упало у очи неким другим професорима, да ту не би била његова секретарица, евентуално неки продекан. Међутим, вероватно је била озвучена канцеларија и они су тако сазнали ко га је на време упозорио. После тога ме више нису позивали у Удбу, нису ми нудили никакву сарадњу. Пре тога су ми понудили да будем стипендиста Удбе. И иначе су бирали најбоље студенте, највиспреније, најинтелигентније, најспособније и давали су им удбашке стипендије. И они би већ као студенти почели с њима да сарађују – да шпијунирају своје колеге у студентским домовима, на студијама. Тек после, кад је наша генерација завршила факултет, ја сам видео ко је био њихов стипендиста за време студија, ко је све за њих радио. Било је ту и неких изненађења. Видео сам да су неки од оних који су ми били најдражи, с којима сам сарађивао, радили за Удбу.

Како објашњавате да вас нису више врбовали?

И мени су нудили ту стипендију. Међутим, кад сам ово извео са деканом Факултета, нису се више појављивали са том понудом а ја сам осетио велико олакшање, јер тешко је било то директно одбити. У овој варијанти је можда испало најбоље како је могло испасти.


Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Јун `13

НПУСЧПС
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30      
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету