Биографија :: „Ко сте Ви, ВШ?”


Између науке, сукоба и сумње

Важно је постати асистент

Учио сам осам сати дневно

Највећа младалачка грешка: неучење страних језика

Први сусрет с усташом у Америци

Позив из Удбе на саслушање

Супротставио сам се избору Фуада Мухића за декана факултета

Да сам остао на Правном факултету посветио бих се науци

Побуна је природно право интелектуалца

Андрић је ангажован писац

Мој отац није био ни партизан ни четник



Били сте најбољи студент Правног факултета у Сарајеву од његовог оснивања, али не постајете асистент на том факултету већ на Факултету политичких наука?

Фуад Мухић је спречио мој избор за асистента на Правном факултету. Требало је да се распише конкурс одмах по мом дипломирању. Међутим, тај конкурс ни после две године није расписан јер су се стално бојали да ћу конкурисати. Ја сам заиста и конкурисао и то као доктор наука 1979. године.

И тад за асистента?

За асистента. И никад нису реализовали тај конкурс. Ја сам после две године повукао своја документа. Тад сам већ био изабран за доцента на Факултету политичких наука.

Зашто сте већ као доктор наука конкурисали за асистента, кад вас је на Факултету политичких наука очекивала катедра доцента?

Хтео сам из ината да конкуришем, да им ипак приуштим и то „задовољство”.

Ко вам је све помагао да добијете место асистента?

Пошто није било могућности да будем изабран за асистента на Правном факултету у Сарајеву, уз помоћ свог професора Уставног права, Душка Милодраговића, планирао сам најпре да се запослим на Факултету у Мостару као асистент на Уставном праву. Тамо је био расписан конкурс и Душан Милодраговић је био спреман да понесе моја документа у Мостар, пошто је држао и тамо наставу на том предмету. Али, у исто време појави се и конкурс на Факултету политичких наука, за предмет Политичке партије и организације. Био је летњи период, негде крај јула и почетак августа. Имао сам неколико врло блиских пријатеља, асистената на том факултету. То су били Здравко Гребо, касније партијски функционер, политичар, затим Родољуб Марјановић, син Јоце Марјановића, који је умро у четрдесетој години, Милан Томић, сад професор политичке економије, и још неколико. Али ово су ми били најближи пријатељи.

Пошто је мајка Здравка Греба била декан на Факултету политичких наука, ја сам га одмах потражио и распитао се ко држи наставу на том предмету и има ли могућности да будем изабран за асистента. Он се тог дана спремао да иде на море. Мајка му се већ налазила тамо. Пошто није могао да ступи у контакт с њом, рекао ми је да поднесем документа, па кад се он врати са одмора, видећемо шта се ту може учинити. Тако и урадим. Међутим, испостави се, као за пакост, да професор Атиф Пуриватра предаје на том факултету политичке партије. Кад се мајка мог друга вратила са годишњег одмора, одем код ње у деканат и кажем да сам свестан да немам никаквих шанси да будем изабран и да би најбоље било да повучем документа да ме не би пратио глас да сам на једном конкурсу био одбијен. То не би било нимало погодно за следеће конкурисање. Рекла ми је да се стрпим неких месец дана, јер се на Факултету отвара одсек за народну одбрану, да ће тамо бити доста радних места и да ћу онда моћи бити изабран за асистента. Важно је да постанем асистент јер кад докторирам, онда ће бити места где год пожелим. И ја се тек тад јавим на конкурс и будем изабран за асистента приправника на предмету Теорија о рату. То је један социолошки предмет у коме је рат основна тема проучавања али су и све остале социолошке категорије укључене. То сам са лакоћом радио, није било неких посебних проблема. Био сам асистент од 1976. до 1979.

Значи у 22. години постајете асистент? Да ли сте у то време један од најмлађих асистената на Универзитету у Сарајеву?

Па мислим да јесам, пошто сам за тако кратко време завршио факултет и изабран за асистента само пет месеци после дипломирања. Био сам и најмлађи доктор наука у то време у Југославији. Докторирао сам у двадесет петој години. Три године ми је требало од дипломирања до докторирања, мада сам ишао све редовно. Уписао сам постдипломски студиј, па сам магистрирао, а онда сам спремао докторат. Ништа нисам прескакао. Ту нисам користио ниједну могућност да идем преко реда.

Шта сте радили као асистент?

Као асистент имао сам стриктно одређене наставничке обавезе. Држао сам вежбе из предмета Теорија о рату, и углавном користио стару марксистичку литературу. Проучавала се класична марксистичка литература: Класне борбе у Француској, „Грађански рат у Француској”, „Осамнаести бринер Луја Бонапарте”, „Анти Диринг”, „Теорија силе” из „Анти Диринга”, онда Лењинова дела, „Држава и револуција”, пре свега, и други његови радови. Посветио сам се баш изучавању Троцког. Прочитао сам све што је од Троцког било преведено на наш језик, све што је својевремено објавио „Отокар Кершовани”, Дојчерову „Трилогију о Троцкоме”, „Наоружани пророк”, „Разоружани пророк” и „Прогнани пророк”, затим сам доста читао и о Стаљину. Дошао сам до неких старих Стаљинових радова, прочитао сам и Дојчерову књигу о Стаљину. Знао сам и ту да се дисциплинујем као на факултету. Радио сам много. Радио сам сваки дан. Знао сам да организујем своје време. Као студент, рецимо, устајао сам свако јутро у шест сати. Од шест до осам сам редовно читао новине, доручковао. Од осам до дванаест сам учио. У дванаест бих правио паузу, одлазио на факултет. Престао сам да идем на наставу. Само сам први семестар ишао на предавање. У то време сам обављао и своје политичке активности. Враћао се кући око пола три, ручао и од три до седам опет учио. У седам сати сам излазио. И тако сваки дан.

Сваки дан сте учили седам сати!

Осам сати.

Да ли то значи учили или читали? Да ли је то било учење из уџбеника, скрипти?

Учење из уџбеника.

Значи, баш право учење осам сати дневно?

Морао сам, не бих ли тако за две и по године завршио факултет.

Успели сте искључиво захваљујући великом раду?

За право није потребна генијалност. Потребан је рад. Правни предмети су такви да генијалност не помаже. Никаква. Ако се градиво не савлада, не вреди. Кад се сетим Привредног права, па оних набрајања, врста уговора, робног промета. Рецимо, код железничког превоза робе требало је набројати свих тринаест врста. Ако се не науче напамет, не могу се набројати, не вреди.

Зашто сте желели да тако брзо завршите факултет?

Желео сам то да постигнем на сваки начин. Осетио сам да то могу. То је један разлог. Желео сам да што пре завршим те студентске обавезе и да кренем у неки озбиљнији научни рад. А онда ту је била и социјална компонента: кад завршим факултет, једноставно ћу обезбеђивати сопствену егзистенцију. Отац је већ био болестан, оболео је од срца, рано је пензионисан. Био сам у породичној ситуацији која је захтевала да што пре завршим студије, и да сам обезбедим своју егзистенцију.

У вашем распореду сати у току дана нигде се не види да радите да бисте побољшали кућни буџет, као што сте чинили у основној школи, као што је то било за време гимназијских дана. Где је онај чувени трицикл?

Као студент продекан имао сам месечни додатак. То је тада било шездесет хиљада динара, онолико колико је професор продекан добијао као функционерски додатак. У том износу је отприлике била и нека просечна стипендија. Као да сам је онда и имао.

Колико сте година тад имали?

Тад сам имао 20 година.

Колико сте година били продекан?

Петнаест месеци.

А шта је било касније?

Касније сам био демонстратор и исти сам тај износ примао. Као демонстратор сам држао два часа вежби недељно, учествовао сам у испитивању студената, тако што би ми професор – у његовом присуству – дозволио да неког студента испитам. Помагао сам професору и око семинарских радова, око евиденције испитне документације. То, и тако сам зарађивао неки динар за свој лични џепарац.

И даље живите са родитељима?

Да. Године 1975. добио сам и новчану награду за свој први научни текст. Али и нешто друго је интересантно из тог времена. Те исте године један професор добио је од Универзитета задатак да уради неки пројекат, неко истраживање међу наставницима и студентима – о њиховим ставовима о разним облицима наставе. Пошто сам ја био један од студената који је већ показивао неки дар за научни рад, он мене позове и понуди ми да ја то урадим.

Да ви будете с њим носилац пројекта?

Да ја урадим тај посао. Ја сам тај посао урадио. Направио сам емпиријско истраживање, анкетирао наставнике, анкетирао студенте свих година, средио тај анкетни материјал, направио анализу, сав посао завршио. Рецимо, тај посао је вредео четристо хиљада динара. Толико је Универзитет давао за то и толико је мени уплаћено на мој жиро-рачун. Међутим, пошто сам се ја са професором договорио да ми то делимо по пола, ја сам лепо пола тог новца узео и њему дао, мада он ту ништа није радио.

Да ли му данас замерате због тога?

Мислим, са данашњег аспекта, да је то био неморалан гест са његове стране, али у оно време је он мени ипак учинио услугу.

Давали сте и за трицикл половину зарађеног износа?

Па да.

Зар то није исто?

Није то исто. Прво, онај човек који ми је давао свој трицикл није био у тој социјалној позицији као овај професор, он је живео од бедне пензије као предратни жандармеријски наредник који после рата више никакво запослење није имао. Његова пензија је била можда довољна за голу егзистенцију, а овај је био професор универзитета, имао је функцију, моћ. Био је политички веома подобан и могао је на све стране да дође до новца ако је желео. Иначе, кад се сетим тих научноистраживачких пројеката – колике су паре узалуд на то бачене, јер ништа од тога није било са подручја друштвених наука, каква све глупа истраживања – видим каква је пљачка вршена. Међутим, у оном тренутку он је ипак мени направио услугу. Ко би ми дао тај посао да није он? Ипак је он мени нешто омогућио. Ја сам могао од тих пара да купим многе ствари. Рецимо, сто хиљада је било довољно за зимски капут, за најбољи зимски капут.

Кад смо већ код капута, шта је за вас значило облачење у то време?

Људи с којима сам се дружио били су сви доста комотни у облачењу, а један од важнијих разлога за тај комодитет је био што нисмо могли себи ни да приуштимо нешто посебно. Биле су веома популарне фармерке и ја сам непрекидно носио фармерке. Као студент имао сам једно одело које сам облачио у свечаним приликама.

Које су то биле свечане прилике?

Рецимо, кад су ми додељивали награду за најбољи научни рад, кад су биле неке прославе на факултету, кад је одржавана факултетска конференција омладине, кад сам ишао на конгрес омладине Босне и Херцеговине или на конгрес Савезне омладине у Београд, и тако.

Једно одело?

Па једно.

А машна?

Било је неколико машни. Носиле су се оне широке машне, оне огромне машне.

Проучавате литературу, желите што више да сазнате. То је подразумевало и знање страних језика, да не читате само што је преведено, јер, зна се – превођено је углавном оно што је тадашња идеологија могла да прихвати. Кад сте почели да учите стране језике?

Као основац и средњошколац сам учио енглески, али то знање које сам тада стекао било је више него недовољно. Некако ми није ишао од руке тај енглески језик. Нисам га волео, нисам желео да га учим. Рекао сам већ како је то изгледало с мојим учењем и при крају основне школе и у току гимназије, да сам настојао да без неког великог труда отаљам све своје ђачке обавезе како бих радио оне ствари које сам волео и које сам желео. А језик сам по себи захтева много стрпљења. Његово изучавање није интересантно, бар мени никада није било интересантно. После, кад сам био у затвору, дисциплиновао сам се и доста сам радио енглески језик, и више сам тада можда научио него у гимназији. Због тога што нисам волео да учим језике, касније сам се кајао. То је можда најупечатљивија грешка коју сам у најранијој младости направио. А кад из данашње позиције то посматрам, све бих остало оставио а учио бих језике, јер језици ако се не науче добро у тој некој ранијој фази, касније иду теже. Енглески и руски сам помало учио. После сам завршио три курса руског на Коларцу, овде у Београду.

Зашто и руски?

Зато што сам сматрао да и тај језик треба да научим из више разлога. Пре свега што сам га волео – љубав према Русији се и кроз то рефлектовала. Затим, што сам сматрао да је руски идеална комбинација са енглеским, пошто је на руски језик преведено и објављено буквално све што је на свету вредно. Трећа ствар, што ми је уз енглески језик било најлакше научити руски. данас могу да читам на руском, али тешко говорим. Елементарну конверзацију могу водити, али...

А како је данас са енглеским?

Па, на енглеском могу да читам и могу доста добро да се споразумем. Разуме се, кад ме неки стручњак за језике или неки човек коме је енглески матерњи језик слуша, вероватно му то звучи накарадно и не знам како све може изгледати, али ја се доста успешно служим. Прве књиге на енглеском сам прочитао пре 1978. године. Прочитао сам око двадесетак књига на енглеском језику.

Како сте долазили до тих књига?

Донео сам их из Америке. На београдском Аеродрому, кад смо се враћали из Америке, све моје колеге биле су уплашене. Шта ће сад, цариниће им касетофоне, одузеће им фотографске апарате, сатове. Довијају се како да то сакрију. Долазимо на београдски Аеродром и настају смешне сцене. Једног асистента са филозофског факултета, са психологије, неког Петра Стојаковића, одводе у неку собу, он нема довољно пара да плати царину за неки касетофон, или тако нешто. Мој кофер и још нека торба коју носим преко рамена – пуни књига. Тежак онај кофер, ја га једва носим, и цариници су се одмах сјатили око мене – ко зна шта имам у њему. Какво је изненађење било код тих цариника кад сам га отворио. Вероватно су помислили да сам луд човек кад су видели онолико књига. Мало су ме загледали и пропустили ме.

Није им било сумњиво да носите неку опасну литературу?

Нисам носио емигрантску литературу. И све књиге су биле на енглеском језику. Опасно је било унети књиге објављене напољу а писане на српском, штампане на српском језику. То се сматрало пропагандним материјалом. Питање је и да ли је тај цариник знао енглески. Видео је да је све на енглеском и да су аутори странци. Вероватно би им било сумњиво само да је била и нека књига о Југославији.

Да ли сте за време свог боравка у Америци имали прилике да сретнете неке емигранте?

Од српске емиграције нисам никога срео. Али, сусрели смо се са једним усташом, у Виндзору, у Канади. Кад смо ишли на Нијагарине водопаде, онда смо у Виндзору, навече, ишли да гледамо у позоришту једну Шекспирову представу. Уочи те представе, кад је чуо да говоримо српски, приближио нам се и одмах се представио као Хрват из Широког из Херцеговине и рекао да је она у Хрватској. Неко је од нас приметио да није Херцеговина у Хрватској, а онда је он одговорио: „Наша је граница на Дрини”. Тад сам и ја ту нешто добацио.

Шта сте му ви рекли?

Онда сам му ја рекао да он говори као усташа. Он је инсистирао да сазна које смо ми нације, има ли Хрвата међу нама. Ми смо одговорили да смо сви Југословени. После представе, отишли смо у једну кафану и он је ишао за нама. Нека жена је била у његовом друштву. Ја сам одмах рекао Американцу који је био у нашој пратњи, ако дође до неког инцидента, да одмах позове полицију, да је он југословенски фашиста, да нам може направити проблеме. Негде баш тог лета су оне усташе упале у Југословенски конзулат у Чикагу. Међутим, један из наше групе, неки Леко Славољуб – који је иначе ишао са мном у основну школу – почео је да ме исмејава и да се томе супротставља, да то ниподаштава. Рекао је да је он само један нормалан грађанин и...

... да ви претерујете?

Да претерујем у томе. Баш тако. Неко из наше групе је био сигурно везан са Удбом јер су ме после позивали на саслушање по том питању. Разуме се, у том саслушању ја сам се држао доста неутрално, нисам хтео да се упуштам ни у шта. Већ сам у то време био на великој дистанци. Позвали су скоро све из групе на саслушање. Да ли су они редовно испитивали људе који се враћају са студентског боравка, па је неко од ових провалио случајно, кроз разговор, догађај с тим Хрватом, или је неко посебно пријавио, то не знам.

Инсистирали су на овом случају са усташом?

Да. Ја сам описао како је то све било са усташом, детаљно, а нисам хтео да коментаришем шта је Леко Славољуб рекао. Тај Леко Славољуб је ишао код родбине Анте Марковића, који је такође Хрват, са још двојицом асистената Економског факултета. Та његова родбина долазила је код нас у кампус. Понашали су се баш онако као политички емигранти – са хрватских, проусташких позиција. Ја сам водио оштар вербални дуел са тим његовим сродницима, са неким његовим зетом.

Јесу ли то можда први ваши дуели на тој линији Хрвати и усташе?

Први прави дуели, да.

Нисте их, значи, започели у Сарајеву, у Босни, него у Америци?

У Сарајеву правих тих дуела није могло да буде јер се усташе нису могле отворено експонирати у политичком животу. Био сам у сукобу, као студент, са двојицом Хрвата, неким Јосипом Алексићем из околине Задра и Шибеника, и Матом Бригићем, братом Ивана Бригића, оног својевремено високог партијског функционера. Касније се испоставило да је тај Мато Бригић био стипендиста Државне безбедности. Одмах по завршетку факултета су га тамо запослили и тамо је радио неколико година. Не знам после шта је с њим било.

Какви су то били сукоби? Јавни или приватни?

Јавни сукоби. И везани за моје супротстављање избору Фуада Мухића за декана Правног факултета. Мухић је имао неког студента кога је спремао себи за асистента. Тај студент је био Србин из Гацког. Наш сукоб се доста преламао и преко тог студента, јер се он кандидовао и за председника Савеза омладине на факултету. Кад је укинута студентска организација, онда смо имали Савез социјалистичке омладине. Ја сам једно време с њим био у добрим односима, јер је он показивао бунтовничко расположење. Рецимо, кад су увели економске цене у студентским домовима, он је био један од студената који се томе супротставио, који је знао да држи врло запаљиве говоре. На тој линији смо се некако и зближили. Знам да га је Удба тада саслушавала и ја сам одмах због тога осетио и неке симпатије према њему. Међутим, онда га је Фуад Мухић изабрао као свог демонстратора и планирао га за асистента на својим предметима. То је довело до раздора међу нама и ја сам се онда супротставио његовом избору за председника омладине, мада сам једно време био за то. Тада се око тог дигла велика гужва, јер је Фуад Мухић хтео да, кад је већ кандидат за декана, има и свог студента као председника омладине јер онда не би имао никаквих проблема. То је била моја врло значајна борба и ја сам успео да спречим да буде изабран. Међутим, нисам успео да спроведем све оно што сам желео, на пример: да неке људе који су ми били блиски прогурам на ту функцију, мада сам се веома трудио.

Један од пораза у истеривању правде?

Да ли је то био пораз, то је велико питање. Да сам остао као асистент на Правном факултету, вероватно бих кренуо неким другим путем, вероватно бих се много више посветио науци. На Правном факултету ипак нису били тако жестоки политички сукоби као на Факултету политичких наука, на ком је све било узаврело, ускомешало се. На Правном факултету највећи део професора је радио свој посао и држао се по страни, нису се у то упуштали. Разлика је у томе што су сви предмети на Факултету политичких наука били чисто идеолошки. Није било науке у правом смислу речи. На Правном факултету, кад је, на пример, реч о грађанско-правним предметима, онда је то била наука и ту је било тешко убацивати идеологију. Она је већ била на известан начин убачена, али ипак тешко је било уносити у сваки наставни сектор,на пример, у кривично право, историјско-правне дисциплине, кад је реч о општој историји државе и права или о римском праву.

Да ли треба захвалити Фуаду Мухићу што сте ушли у бурне политичке струје?

Ма не треба никоме захваљивати. Све је то било у једном контексту изражено. Све су те ствари дале понеки свој допринос што је у укупном исходу дало овај резултат. Не треба се ником појединачно захваљивати, па ни себи самом.

Значи, да сте изабрани за асистента на Правном факултету постали бисте научник који би се бавио искључиво науком?

Да, али опет бих се једном побунио, само можда на други начин. Да ли би то била повољнија или неповољнија позиција сад је друго питање.

Да овде има неког ко води статистичке податке рекао би да реч коју ви најчешће понављате је побуна, побунити се. Одакле то?

Побуна је природно право интелектуалца. Везана за његову друштвену улогу, за саму суштину. Интелектуалац је онај који се буни против постојећег реда ствари. Постоје две теорије. Једна говори да интелектуалац треба да се ангажује, а друга да интелектуалац не треба да се ангажује. Ако се не ангажује, онда није интелектуалац. Има интелектуалаца који су правили своју каријеру не ангажујући се и остварили велике домете у ономе што су радили.

Предивно.

Ево, гледајте све наше књижевнике који се нису ангажовали. Сетите се које смо расправе водили. И ти баш наши неангажовани, стерилну су литературу створили. Они су извикани. Режим им је помогао да постану популарни, да постану значајни.

Нећемо имена спомињати?

Нећемо имена спомињати али сам ја заиста у то убеђен. Праву литературу код нас су створили ангажовани. Јер ако човек није ангажован, он не живи животом свог народа.

Мислите ли ви да је Иво Андрић био ангажовани писац?

Био је ангажован.

Чиме то објашњавате?

Прво, био је ангажован као припадник „Младе Босне”. Био је лично плашљив човек. У читавом предратном времену био је дипломата, ангажован на заштити интереса свога народа. Чак је био дипломата у Берлину. Затим, у току рата, држао је позицију коју је човек његовог интелекта и његовог реномеа једино и могао да држи. Није могао да се опредељује. Видео је сав тај покољ који је изазвао грађански рат. Шта је могао да уради? Могао је да седне и да пише. Створио је врхунска књижевна дела која су изразито ангажована. Зашто га данас толико мрзе муслимани. Зато што је он њихову душу осетио, зато што их је он пронашао, зато што их је он сместио у најприроднији историјски контекст. У ствари, свака његова реченица је ангажована, свака има неко дубоко значење. То што је после рата приступио Комунистичкој партији, морао је да уради. Применио је кетман по мом мишљењу. И сви смо ми у некој фази свог живота примењивали кетман. Један врхунски књижевник какав је Андрић, поготову захваљујући томе, створио је многа врхунска дела. Ја заиста мислим да је то највећи књижевник кога смо икад имали. То је један од ретких наших књижевника чија дела могу по неколико пута да читам.

Ако би неко од вас затражио да дефинишете шта је то интелектуалац уопште, а шта је то интелектуалац у кризном времену као што је ово наше, шта бисте могли рећи?

Интелектуалац је човек који разуме свет око себе. Што га више разуме већи је интелектуалац – што га мање разуме мањи је интелектуалац. Нико га не разуме апсолутно. У кризном времену његова је позиција иста као у најобичнијем времену. Интелектуалац је увек интелектуалац, само, у кризном времену треба да буде ангажованији него у нормалним неким околностима. Схватити све око себе, значи покушати га променити. Зато онај ко не покуша да га промени није интелектуалац. И Ниче је покушао да га промени, па је створио трајну основу на којој ми Срби можемо да се носимо са сваком варијантом панисламизма, муслиманског национализма, било чега. Ту морамо да му будемо захвални.

Ако се сетите Андрићевог „Екс-понта”, и „Немира”, видимо колико је ангажован човек. Он се бојао. Он је лично био кукавица. Припадао је „Младој Босни”, али се бојао да се упушта у било какав тероризам. Он јој је интелектуално припадао. Због тога је и у затвору био. Он није био храбар да у неког пуца. Он није био довољно храбар да иде у рат, да се придружи генералу Михајловићу, рецимо. Није хтео да иде у емиграцију. Није колаборисао са Немцима. Није се ставио у службу непријатеља. То је већ ангажман.

Кажете: није се ставио у службу Драже Михајловића. Постојала је и једна друга могућност да се ангажује, друга страна.

Једина патриотска могућност је била да се ангажује на страни Драже Михајловића.

То мислите сада?

Није то питање да ли мислим сада. То мислим као...

А да сам вам то питање поставила, на пример, седамдесет и неке године, како бисте онда одговорили?

Ако бисте ми негде јавно поставили то питање или ако не бих имао у вас поверења, онда бих рекао да је права ствар био партизански покрет. Међутим, ако бих имао у вас поверења и ако бих вас сматрао пријатељем...

... у четири ока...

... у четири ока, онда ипак тако не бих рекао. Ако питате Добрицу Ћосића, он се можда може сетити да сам 1982. године, кад смо се упознали, био присталица теорије да ми у Другом светском рату нисмо имали праве стране.

Али ја вас то не бих питала 1982, већ на пример 1976.

У 1976. и 1982. години сам отприлике исто мислио.

А које је године требало да вас питам па да кажете да је било исправно да иде у партизане, које сам године могла такав одговор добити?

Добили бисте такав одговор свих тих година да сте ме питали негде јавно.

Претпоставимо да би то био поверљив разговор...

У гимназијским данима. Уосталом, код мене је то увек било подељено осећање. Мој отац није био ни партизан ни четник. Он је рат провео у логору и тек су га 1944. године мобилисали у Југословенску армију, кад је рат већ скоро био завршен. А у селу у коме је моја мајка живела, сви су Срби били партизани. Мој деда по мајци није имао мушке деце, имао је пет кћерки и све су биле ангажоване на неки начин. Деда је био сувише стар, кад је рат почео имао је већ шездесет и нешто година, тако да није био за борбу. Али сви су били блиски с партизанима. Четника није било. Међутим, мајчини рођаци су били четници. Познат је четник Мисита, који је после рата, негде 1947. убијен као одметник. Четнички командант.

Све то време је провео кријући се?

Да. Две године. Значи било је и једних и других. Непосредно, најближим сродницима, нисам био везан ни за једну ни за другу страну, нисам имао неку органску везу. Знам – из приче мајчине, сељака из села и сродника – да су усташама украј стали пре свега четници. Кад су дошли четници, онда су се усташе разјуриле куд који. Четници су и све усташке куће попалили. Гледао сам те куће, њихове рушевине и данас постоје, куће усташа који су учествовали у покољима. Кад су у села долазили партизани, они су ширили братство и јединство и није им падало на памет да то раде. Ја сам интимно оправдавао овај четнички поступак.

Кад бих се као дете посвађао са децом Хрватима из села, онда сам ја њима псовао мајку усташку а они мени четничку. Није им падало на памет да псују партизанску. Тако, ту неко четништво већ израста. Даље, кад погледате моје текстове које сам објавио, који су крајње апологетски, у којима говорим о Титу, говорим о Кардељу, о комунизму, о марксизму, о лењинизму, али нигде ниједном речи не нападам четништво. Код мене нигде нећете наћи да сам рекао да су четници овакви, да су онакви.

Шта је у то време са вашим идеалима из младости?

Ја сматрам да сваки човек мора бити пун идеала и да то нема везе никакве са младошћу. Да и човек у позним годинама живота мора имати идеале.

Да ли можете да одредите фазе јављања ваших сумњи, одбацивања комунизма?

Не могу сасвим да разграничим те фазе свог сазревања и одбацивања комунизма, јер су се многе ствари одвијале у подсвести. Не могу тачно да кажем: „Е, тад је почело”. Доста сам често био у ситуацији да у животу једно говорим а друго мислим.

Зашто?

Зато што сам то морао увек из неког одређеног разлога. Док сам био асистент на Факултету политичких наука, био сам тамо стално у неким побунама, у неким сукобима. И да су те моје побуне и сукобе пратили и сукоби у теоријској сфери, на плану моје публицистичке делатности, у истом тренутку би ме уништили, ликвидирали са интелектуалне сцене и вероватно физички онемогућили. Зато сам, да бих колико толико био успешан у тој борби, у конкретној побуни против одређених људи, одређених појава и одређених политич ких снага, морао на овом општем плану да следим догматску политичку логику, догматски начин мишљења. Тако сам, на пример, у време кад је моја сумња у Тита и у Кардеља већ била евидентна, до краја развијена, од 1976. па на овамо, написао неколико апологетских текстова о њима.

Јер су то од вас тражили?

Да, јер су то од мене тражили. За тематски број часописа „Марксистичке свеске” тражили су од мене да напишем текст о Титу и револуцији. Ја сам знао, ако то добијем, да ће то неко други написати. И ја сам написао један текст који је био апологетског садржаја. Касније сам награђен као асистент за постигнуте резултате, за велики број објављених радова на факултету. Награда је била књига „Тито и револуција”, огромна једна књижурина, можда је још негде имам у подруму. Одбио сам да примим ту књигу. Коштала је, добро се сећам, сто хиљада динара. Мене је погодило што ми продекан факултета Десанка Икић – која је иначе у то време била пријатељски расположена према мени – није понудила, као што је раније био случај, да кажем наслове књига које желим, које су ми потребне.

Можда је мислила да ће вас та књига обрадовати?

Да. Мислила је да ће ме обрадовати, да ћу и ја бити срећан и задовољан као што је она вероватно била кад је ту књигу узела. Међутим, ја сам њој лично, пошто смо били у добрим односима, изразио своје незадовољство и нисам хтео да идем на малу свечаност поводом доделе тих књига – нас, ваљда, четири или пет асистената је било награђено. Међутим декан факултета, Атиф Пуриватра, кога знам још из ђачких дана, и с ким сам већ био у жестоком сукобу, покушава да томе да неке политичке импликације. Напада ме, отвара процес јер сам направио политички проблем пошто нисам хтео да прихватим књигу о Титу која ми се свечано додељује. Међутим, ја ту књигу после узмем у секретаријату Факултета и потпишем да сам је примио, и тако покушам да забашурим тај инцидент везан за Тита. То помињем у књизи „Хајка на јеретика”. Таква је средина била. И мислим да људи из Београда, људи који су живели у то време у Београду, не могу разумети како је било нама који смо у то време живели у Сарајеву. Јер Београд је већ био опозициона средина. У Београду је већ постојала опозиција. Постојао је другачији поглед на свет. Тога у Сарајеву није било. Било је неколико универзитетских асистената, касније професора, који су били у контакту са праксисовцима, који су добили неке партијске казне, као на пример, на Факултету политичких наука Боро Гојковић, Гајо Секулић, Џемал Соколовић. Било их је неколико и на Филозофском факултету. С њиховим партијским казнама једноставно је замро интелектуални живот у Сарајеву. Другог погледа на свет није било. Само се нешто скрене с оне официјелне линије, и одмах долази до отварања процеса. Поједини су се утркивали да их што пре отворе. Свако моје упињање да кренем у неки теоријски обрачун, у теоријску побуну било је безначајно са аспекта општих интереса јер у то време још томе нисам био дорастао. Али сам сматрао да је неко моје укључивање у ову конкретну политичку побуну ипак значајно. Томе сам већ био дорастао, имао сам неког политичког искуства, без обзира што сам био млад. Знао сам како с њима да се носим. Знао сам да сам сам против њих стотину, да улазим у борбу чији се исход унапред не зна, осим кад је гласање. Тада се знало за шта ће они дићи руке.

Били су много јачи од вас.

Али нису могли са мном да се носе. Ако будете у стању да прочитате „Хајку на јеретика”, видећете колико сам им мука задао и како сам увек налазио начина да им контрирам, без обзира што сам углавном био усамљен. На теоријском плану још је било рано за борбу. То ће тек касније постати могуће, али је требало још мукотрпно да радим, да читам, да студирам.

Толико могуће да сте после двадесет и два месеца одлежали због једног текста?

Па добро, ја се никад не жалим због тога.


Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Јун `13

НПУСЧПС
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30      
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету