Биографија :: „Ко сте Ви, ВШ?”


Дани робијања

Укупно сам био годину и десет месеци у затвору

Док сам био у ћелији смрти, доносили су ми гомилу књига

Нисам хтео да пишем ниједну жалбу

Око двадесетог дана штрајка глађу родио ми се син

Дани у самици: три корака напред, три корака назад

Осмог дана штрајка глађу претукли су ме

Сви су ме затвореници поштовали



Хајка на јеретика наставља се свом жестином током 1983. Петнаестог маја 1984. вас хапсе и 9. јула осуђују на осам година затвора због контрареволуционарног угрожавања основа друштвеног уређења. О тим данима пишете у књизи „Дисидентски споменар”. Колико сте, у ствари, времена били у затвору?

Укупно сам био годину и десет месеци у затвору. Од тога сам осам месеци провео у Централном затвору у Сарајеву. Постоји неколико мојих затворских фаза, свака је по нечему карактеристична. Неколико дана после хапшења у Сарајеву почео сам штрајк глађу који је трајао четрдесет осам дана. Циљ ми је био да што већу пажњу међународне јавности скренем на своје суђење. Био сам, заиста, на самој ивици живота. Штрајк сам прекинуо последњег дана суђења. У Централном затвору у Сарајеву, доста сам времена провео читајући књиге. Све време сам био у двокреветној или трокреветној ћелији. Прочитао сам једно стотинак књига и сећам се добро да сам баш тад искомплетирао Крлежу. Док сам се налазио у ћелији смрти – тамо сам био месец и пет дана – доносили су ми гомилу књига нових издања писаца несврстаних земаља. С тешком муком сам то све читао, али сам се заинатио и хтео сам баш све да ишчитам и да видим шта се тамо пише и како то тамо изгледа. И отприлике је то негде био ниво којим би наш основац, евентуално неки слабији средњошколац, писао. Тако су ми изгледали ти романи арапских, афричких и других књижевника. Да ли се слажете са мном?

Не. У то време је у тој едицији „Цео свет” објављен један нобеловац, Сојинка, у то време су били објављени и први латиноамерички писци за које смо тек много година касније схватили да су то ствараоци латиноамеричког бума, они исти које смо звали несврстанима. Грешите.

Читао сам и неке мексичке ауторе у то време и ништа ми се није свидело. Не могу се сетити имена тих аутора. Затим су ту били неки арапски, ирачки, алжирски, египатски...

Сви су они данас класици.

Јесте, они су класици али, што би рекао стари добри Цвијић: „Ја не знам да снесем јаје, али знам да проценим да ли је мућак или није”; ја не знам да напишем роман али чини ми се, на основу толико романа које сам у животу прочитао, да могу да проценим да ли је ипак нешто добро или није. Ако је нешто добро ради форме, ако је нешто добро ради неког детаља, то није довољно.

Па добро. Зашто сте их онда читали? Није било друге литературе или једноставно...

Хтео сам. Добро, нисам баш имао могућности да бирам много литературу а, с друге стране, имам од најранијих година неку незгодну особину: кад започнем једну књигу, онда је читам до краја, без обзира да ли је она добра или није.

Али ово није једна, ово је серија књига.

Да. А онда сам хтео, ето, да прочитам и то. Знао сам да ми на слободи неће пасти на памет да тако нешто читам и да те затворске дане, тако досадне какви јесу, могу искористити на тај начин што ћу стећи једно сазнање о књижевности ових земаља, ових народа.

Уз Крлежу и несврстане, шта још читате?

Читао сам још доста књига. Прочитао сам „Беснило” Пекићево. То ми се свидело. Прочитао сам још један број књига. По други пут сам прочитао Моравијину „Римљанку”. Читао сам још неколико књига од Золе. Иначе, у толико разних фаза свог живота читао сам тај његов циклус Ругон Макарових, да сад не бих знао да кажем које сам све књиге прочитао а које још нисам. Нисам сигурно све прочитао, али тако ми је то некако кроз живот ишло да не читам увек све и да не читам некако систематски, да ми је жао што је можда остало нешто ту важно, а непрочитано.

До следећег затвора?

До следећег затвора. У следећем затвору можда, можда ћу све из почетка да читам, и оно што сам раније прочитао, и што нисам, по неком систему.

Ви сте правник. Да ли сте ви у затвору, сем што сте читали белетристику, и те, како рекосте, досадне и лоше писце из несврстаних земаља, спремали озбиљно своју одбрану?

Не. Направио сам неколико белешки на основу оптужнице. Нисам хтео да пишем ниједну жалбу, ни на продужење, ни на једну пресуду. Ни на шта се нисам жалио, једноставно нисам хтео ништа да пишем и држао сам се као да се то суђење мене не тиче. Био сам тако индолентан према томе да је то запрепашћивало затворско особље и робијаше који су са мном робијали.

Зар нисте осетили жељу да направите одбрану која се памти?

Ја сам ту одбрану направио, али нисам морао да је спремам, да је пишем, она је била тако ефикасна да камен на камену од оптужнице није остао.

Како изгледа један дан Војислава Шешеља у истражном затвору у Сарајеву?

Устајање негде ујутру око пола пет. Тад се пали светло у ћелији и робијаши морају да устану. Неколико минута после тога се дели доручак. Доручак се уноси у ћелију и ја бих између устајања и доручка радио помало гимнастику, неке најједноставније вежбе. Онда, од доручка до ручка, учио сам енглески. Од куће су ми донели све уџбенике гимназијске, неке друге приручнике из којих сам учио на радничком универзитету. То сам систематски радио. Вадио непознате речи, па их учио на тај начин што бих сто пута понављао сваку ту реч.

Сто пута једну реч?

Али то је био и систем којим се убија време, губи време. Рецимо, направим списак од једно педесетак речи, па сваку ту реч понављам десет пута, па онда присилим себе да то још десет пута све обновим на исти начин. Нешто је од тога остајало, нешто се губило. Разуме се, мозак није могао да прими сваки дан толико речи, али касније, кад бих читао неке текстове, видео сам да их је доста остало. Ја их нисам могао можда користити у неком активном смислу, али при читању енглеских текстова свака је била препознатљива. То бих радио негде до ручка. Ручак је био у дванаест, или у један сат. После тога би нас изводили у шетњу у затворско двориште. Шетња је трајала око пола сата. Нису нас сваки дан изводили. По повратку из шетње, опет бих радио енглески, евентуално мало одспавао, сат времена. Вечера у седам сати. У пола девет навече гасили би светло и онда је морало да се спава. Избегавао сам, углавном, да спавам после подне, иако су ми то дозвољавали. Након мог великог штрајка глађу, према мени су ипак имали неког обзира и пошто ми је пресуда саопштена, више ме нису малтретирали. Могао сам да легнем у кревет кад сам хтео, што други робијаши нису могли. Тако је пролазио затворски дан.

Затворски дани између учења енглеског језика и штрајка глађу. И усред тог штрајка, јављају вам радосну вест...

Негде око двадесетог дана штрајка глађу, родио ми се син. Жена ми је била пред порођајем у време мог хапшења. И то је био један од најсрећнијих тренутака у затвору. То ми је прво саопштио један од затворских стражара, онда долазе два лекара, један медицински техничар, љубе се са мном, честитају ми и кажу: „Е сад је прави тренутак да прекинеш штрајк глађу, пошто ти се родио син”. А ја им кажем да би ме се син после стидео што нисам издржао дуже, да то не долази у обзир, да је то сад разлог више да наставим штрајк.

Како се осећа затвореник, робијаш кад чује да му се родио син?

Тежак је то осећај. Прво осећај среће што се син родио, што је син, онда тешко пада то што га нисам одмах могао видети. Видео сам га тек после месец дана, кад су га први пут донели у затвор. Посете у Централном затвору у Сарајеву трајале су само десет минута. Прво, до подизања оптужнице, сваких петнаест дана а после сваких месец дана. Десет минута месечно, то је била посета.

Ко вам је долазио у посету?

Долазила ми је супруга, тадашња, мајка и сестра.

Кад вам је изречена пресуда, одлазите у затвор у Зеницу.

Да. Негде око десетог јануара сам пребачен у Зеницу, на издржавање казне. У Зеници сам био смештен у карантин.

Шта то значи?

Тамо сви робијаши проведу 21 дан, три недеље, пре пуштања у затворски круг и за то време их воде на све потребне лекарске прегледе, посматрају њихово понашање, проучавају их као личности да би одредили где би требало да иду у процесу ресоцијализације, на које радно место да се запосле и слично. Ја сам им одмах саопштио да у затвору нећу ништа да радим. Рекао сам да комунисти у затворима капиталистичке Југославије нису морали да раде, па да нећу ни ја у комунистичким, пошто заступам антикомунистичку идеологију. То је био разлог да ме држе укупно шест и по месеци у самици. Прво три пута по петнаест дана, онда по месец дана. То је било ван свих законских норми. То нису смели да раде, али они су то ипак радили. У самици је гадно и то је најтежи период који сам провео у затвору.

Како изгледа дан у самици?

Ујутру у шест сати пали се светло, устајање, сирена. Тад се диже кревет уза зид. У самици постоји тај кревет који је причвршћен уза зид, затим један метални сто и столица причвршћена за под. Ту су чучавац и чесма, један прозор. Кад се седне на ту столицу, за сто, тај прозор је изнад самих леђа. Није се могао отворити, нити се стакло могло разбити. Знам да сам после тога дуго осећао болове у пределу лумбага због толиког седења испод тог глупог прозора. Доручак ми је долазио негде око пола седам-седам. И онда почиње најгори период: кад се заврши доручак, остаје само да се ишчекује ручак. Ручак је негде око један, рецимо. Три корака напред – три корака назад.

Нисте могли да читате, пишете?

Не може апсолутно ни слово да се прочита, ништа да се напише. Пушачи не могу ни да пуше. Ја сам се досетио па сам правио осмице по самици, како би то било више од три корака напред и три корака назад.

Али, могли сте да размишљате?

Присилио сам себе, чини ми се да сам у томе доста успео, да се дисциплинујем. Рецимо, себи сам планирао размишљање. Тако би их испланирао да неколико дана размишљам о свим догађајима којих се сећам из времена пре поласка у основну школу, па затим из периода основне школе, по разредима, па из периода гимназије, па студија.

Припремали сте се за писање.

Ма какве припреме, ја се више никад не бих могао сетити свих тих размишљања. Да сам тада имао могућност да пишем, то би већ личило на нешто. Кад то прође, све што се догодило ружно човеку у животу, то свест потискује. То иде негде у подсвест. Сад никако не могу тако верно да дочарам услове у којима сам тада живео.

Ипак постоји нешто из тих дана, у самици што памтите. Нешто се сигурно необично дешавало?

Шта ми се дешавало? Једног дана из прозора изађе црв. И тај црв је ишао по зиду. Ја сам више од сат времена провео пратећи тог црва док хода по зиду, нисам га дирао. Или, у једној од тих ћелија где сам био, имао сам паука. Том пауку сам хватао муве. Прву је одмах појео. Међутим, кад је ту муву појео, он се толико заситио и друге муве које сам му убацивао у мрежу више није ни дирао.

Необичне забаве. Да ли их је још било?

Свако вече, уочи спавања, сат времена сам убијао комарце. Скинуо бих кошуљу са себе и млатио њоме по ћелији.

То је било неко специјално убијање времена.

Покушао бих да одспавам на столици после ручка, главе наслоњене на сто, али би неки стражари који су ме највише мрзели одмах дошли и почели да ми лупају на врата, да ме буде. По прописима, требало је сваки дан да ме воде по сат времена у шетњу. Али су ме врло ретко изводили, и то на само пола сата.

У зимском периоду купање је било прописано једном у четрнаест дана. Међутим, једном ми се десило да ме пуних двадесет пет дана нису водили на купање. Кад бих дошао у самицу, на кревету би ме чекала прљава постељина, постељина која месецима није мењана. Сва се црнела од прљавштине.

Кажу да најбоље пролазе они затвореници који нађу пут до срца стражара. А ти путеви су разни...

И ја сам задобио симпатије неких чувара из дисциплинског одељења затвора, неких којима сам био посебно симпатичан, који су ми били наклоњени. Они су ми давали чисту постељину, с времена на време сапун и нешто детерџента да оперем веш, некада и маст да паркет у ћелији очистим. Било је оних који су баш показивали неку пријатељску наклоњеност. Кад је, рецимо, нешто боље за ручак, пошто је робијашима у самици смањена исхрана, они су ми давали дуплу порцију.

Да ли је једини разлог што сте били у самици одбијање да радите?

Да. Нисам хтео ништа да радим у затвору. У току првог боравка у самици, шеснаест дана сам штрајковао глађу. Тад су ме претукли – осмог дана штрајка глађу. Хтели су и то да испробају, али кад су видели да нема ништа ни од тога, дигли су руке. Укупно у самици и карантину провео сам скоро једанаест месеци. Тек крајем новембра су ме пребацили у затворски круг. Тако сам наредна три и по месеца провео у затворском кругу. Тад су ме сместили у библиотеку, тамо су ми дали један писаћи сто, столицу. Моје радне обавезе су биле да седим и да читам књиге, успут да тамо мало средим каталоге. Ја ништа од тога нисам радио нити ме је неко контролисао. Само сам једно време подносио управнику извештај да сам радио то и то. У ствари, ништа нисам радио. Мислим да је било наложено од Председништва Југославије да ме престану малтретирати.

Чиме то објашњавате?

Објашњавам великим притиском и стране и југословенске јавности и огромним бројем петиција написаних због батинања којем сам подвргаван и због самице.

Да ли сте тих дана у затворском кругу стекли нека познанства? Каквим сте људима били окружени?

Па не може човек да се не дружи с људима и да не разговара. Први који се дружио са мном, убеђен сам, био је провокатор. Кад сам ја штрајковао глађу, непрекидно ме је изазивао и нуткао. Њему су доносили разну храну, најлепшу храну, и непрекидно ме је терао да прекинем штрајк глађу, да једем с њим, да кријући нешто поједем, што сам, разуме се, успео да одбијем. Он је био неки привредни криминалац и тешко је подносио робију. Непрекидно је кукао, жалио се. Досадио ми је био својим причама, објашњавањима и јадањима. Пошто сам одбио да прекинем штрајк глађу, почели су насилно да ме хране. Преместили су ме у ћелију смрти. Ту сам био тридесет дана.

Шта је то ћелија смрти?

То је једна мало већа ћелија подељена изнутра гвозденом решетком на два дела. С једне стране нема прозора, ту се налазе кревет, чучавац и чесма, а с друге стране сто и столица. Ту вечито гори светло и непрекидно седи по неки стражар. Ту смештају осуђенике на смрт до извршења пресуде. Они су под сталним надзором да не би извршили самоубиство. Уплашили су се да бих и ја могао извршити самоубиство у таквој ситуацији, у таквом стању.

Јесте ли размишљали о томе?

Јесам. И те су ми мисли падале на памет.

Али, знали сте да ћете победити.

Па, зато нисам ни извршио самоубиство, али су ми и те мисли падале на памет.

Зашто?

Па падну човеку све мисли на памет. Једном сам, рецимо, цели дан размишљао на који начин да се убијем. И то ми је био начин убијања времена.

Необичан начин да се скрати време. Зар не?

Па била је то могућност да размишљам, да маштам о томе како ћу се убити. Да маштам о томе како ће други људи реаговати на вест да сам се убио, и тако. То је једна патолошка средина, па се и патолошке мисли човеку појављују, ту нема никакве сумње. Ако неко није то искусио, онда не може до краја то ни да разуме.

Мислили сте да би појединцима то било најидеалније решење вашег случаја?

Да, и онда ми се пробудио инат: нећу им омогућити да то доживе.

Кад смо већ код ината, шта он значи за вас?

Интимно задовољство да се, прво, неким умишљеним или наметнутим ауторитетима не покоравам по сваку цену. Да им покажем да не могу баш све оно што су замислили. Да им њихова позиција, њихова улога у друштву, њихово знање, ауторитет нису довољни да могу да ми своју вољу наметну.

Очигледно да је било грозно у затвору, нарочито у самици. Да ли сте бар неки пут помислили шта вам је све то требало?

Не. И опет да се поново родим, опет бих кренуо истим путем. Само бих знао да то много вештије изведем, па бих и много веће победе постигао. Знао бих много више слабих тачака противника.

Да ли је за вас затвор био на неки начин и животна школа?

Па јесте. Оно што кажу, човек који није одслужио војску, који није био у затвору, није баш изграђен у потпуног човека. Ја се са тим слажем и сматрам да ни то није лоше проћи у животу.

У војсци вам није било претерано тешко?

Само да то није трајало сувише дуго. Па мени је војска теже пала него затвор. Зашто? Зато што сам у војсци – кад сам већ био интимно раскрстио са комунистичком идеологијом и посебно са Титом – морао да глумим и да се представљам у оном светлу које више није било моје. У затвору нисам имао шта да глумим. Понашао сам се на онај начин на који се моја личност може потпуно слободно манифестовати и због тога сам лакше подносио затвор. У војсци сам морао да поздрављам официре, да дижем руку, да извршавам неке дужности, обавезе. У затвору ништа. Заузео сам у старту такав став, ништа нисам хтео да радим и у томе сам истрајао до краја. Било ми је, заиста, лакше.

Како проводите дане?

Устајање је опет било у шест сати ујутру, од шест до седам умивање, бријање, облачење. У седам сати су излазили робијаши, одлазили на рад у погоне, ја бих одлазио у библиотеку. У седам бих започињао читање.

Да ли је то опет белетристика или читате нешто озбиљније?

Углавном белетристика, али читао сам и неке друге ствари. Тамо сам прочитао и „Диктатуру краља Александра”. Ту је било и неколико издања из педесетих година, из времена првог сукоба са Стаљином.

Размишљате ли већ шта ћете радити кад се вратите из затвора?

То је била велика непознаница. То су биле, у ствари, највеће бриге – шта ћу, како ћу? Како ћу породицу издржавати, своје дете, од чега ћемо живети? То су били велики проблеми. Знао сам да моја супруга нема баш нека велика примања, и да ће имати и она невоља на послу.

Да ли размишљате и о судбини других затвореника? Упознајете ли се са некима од њих?

Наслушао сам се разних прича и свакаквих животних судбина, од оних стварних, реалних до оних измишљених. Дошао сам до закључка да у затвору постоје три категорије осуђеника: једно су прави криминалци, који се професионално баве криминалом; друга категорија су психопате, лудаци којима није место у затвору него у лудници, и трећа категорија, социјални случајеви који нису имали куд па су морали да се упусте у криминал да би преживели. Ја сам се врло лако прилагођавао на те затворске услове. Учествовао сам у свим шалама, у свим препуцавањима. Да ме је неко са стране посматрао, видео би да сам се уклопио у затворску атмосферу и никакву разлику не би правио између доктора наука и неког тамо који није можда завршио ни четврти разред основне школе, сем што сам на неки начин био храбрији и мало робуснији, вербално ангажованији. То моје опхођење према криминалцима ми је много помогло, јер затворске власти никад нису биле у стању да криминалце окрену против мене. Зна се да је најтеже политичким робијашима кад затворске власти нахушкају криминалце да им загорчавају живот.

Позната је затворска узречица „није тешка робија, тешки су робијаши”.

То у мом случају није тачно. Ја сам знао, прво, да се прилагодим тој средини, а с друге стране, ценили су ме много због мог става, због пркоса затворским властима, одбијања да радим. Сви су ме поштовали на неки начин. У затвору сам био у најбољим односима са најозлоглашенијим криминалцима и ако би дошло до неког конфликта, увек сам могао да рачунам на њихову заштиту, подршку, помоћ.

Објасните то.

У два-три случаја сам дошао у сукоб. Једном замало да се потучем са једним Шиптаром, криминалцем. Они су нас развадили. Ти најопаснији криминалци су непоткупљиви, и зато управник њима није могао владати. Они су ценили мој став и то моје дуго тамничење. Једноставно, постоји једна категорија затворског морала. Читав морални систем тамо постоји. Зна се шта је добро, шта је лоше. Добро је бити криминалац, добро је на тај начин долазити до неких средстава, прихода, али постоје ипак неке моралне норме: ово се може, ово се не може; овако се може, овако се не може. На најнижој су цени силеџије, посебно они који су осуђени због силовања. Било је и оних који су силовали свог сина, који су силовали ћерку, разних случајева. Има и таквих који су силовали козу, рецимо. Ти су на најгорој цени и њих малтретира читава затворска популација.

Кога су робијаши највише ценили?

На највишој цени су били провалници. Провала је крађа у којој учествују људи који су вешти, интелигентни, домишљати, храбри. На ниској цени су и убице, јер су убиства обично вршена из ниских побуда. Некад из љубоморе, некада из којекавих, углавном прљавих разлога. Те убице се лоше понашају, имају велике робије. Веома често су цинкароши, веома често се удварају затворској управи тако што шпијунирају друге робијаше. Њих су други малтретирали, и ја сам се прикључивао том малтретирању. Додуше, то је било све бенигно, није то било неко малтретирање које човека угрожава, које му чини неподношљивим затворски живот. То је било оно чисто вербално малтретирање. На пример, одаберемо у свакој групи, кад сам био у карантину, неку жртву, и док гледамо навече телевизијски програм, кажемо му да је лоша слика на телевизији, да помери мало антену и поправи слику. А на телевизору стоји Ајфелова кула од шибица, коју је неки јадник урадио у дугим затворским данима и ноћима. И он онда устане, а ја почињем да говорим: мало десно, мало лево. Док он помера Ајфелову кулу како му ја говорим, сви се ваљају од смеха. Или можда овај случај: било неко генерално чишћење карантинских просторија суботом. Пошто ја нисам ништа радио, увек ме распореде у неку групу где бих најмање штете направио и ја одмах почнем да збијам шале. Тог дана сам био с једном групом која је изнела велику стазу напоље да се испраши и да се очисти и опере. И ја опет одаберем жртву. Питам га што није изнео усисивач. Који усисивач? Гледа ме забезекнуто. Ја му онда кажем да иде у пушионицу да му дају усисивач. Они га тамо питају какав усисивач тражи. Каже да га је доктор послао по усисивач. Други се одмах досете да је нека подвала у питању па му дају један бетонски блок који има дрвену дршку, којим се у војсци и у затвору гланцају ходници.


Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Септембар `14

НПУСЧПС
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930    
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету