Биографија :: „Ко сте Ви, ВШ?”


Детињство и дечаштво

Детињство на старој железничкој станици

Помагао сам мајци да продаје на пијаци

Прве игре, прве туче

Најбољи ђак у разреду

Омиљени писац Бранко Ћопић

Прво паљење Дубровника

Нисам рекао да нисам био неваљао

Учитељ нас је вукао за уши

Био сам често у друштву девојчица

Прва љубавна искуства на Тјентишту



Господине Шешељу, рођени сте у Сарајеву, 11. октобра 1954. Познато је да сте пореклом из веома сиромашне породице и да своје детињство проводите на железничкој станици у Сарајеву...

Мој отац је био железничар, кондуктер у ЖТП-у Сарајево. Живео је као подстанар у једној трошној кући са много влаге, на старој железничкој станици. Родитељи су ми касније причали да ако ставе ципеле под кревет, оне за неколико дана позелене од те влаге. Толико је влаге било. Венчали су се 1953. године и моја мајка је једно време живела на селу одакле је мој отац а онда је дошла у Сарајево и породила се. Одмах након порођаја разболела се и није имала млека, тако да ја као беба нисам био дојен. Морала је да ме храни крављим млеком до кога се веома тешко долазило. Требало је устајати у три-четири сата ујутру, стајати у реду и чекати то млеко. Оно би некад дошло а некад не би. Негде после пола године, оцу су доделили две канцеларије у згради железничке станице. Оне су адаптиране за становање. Али то нису биле ове данашње адаптације. То је доста примитивније онда било адаптирано. Железница је упражњавала да у својим канцеларијама подове од дасака премазује неком црном машћу уместо да их чисти. Подови су увек били црни. Онда су отац и мајка то морали све да изрибају, готово да састружу. Те две собе нису имале ни купатила ни воде, и као дете морао сам да идем у клозет на железничкој станици.

Реч је о старој железничкој станици?

Да, о старој железничкој станици.

Значи неће имати где да се стави плоча: „Овде је рођен...”

Наћи ћемо, наћи ћемо место за плочу. (Смех)

Како, кад нема куће? Кад је срушена.

Док дођемо до плоче, успут ћемо и кућу направити.

После извесног времена преградили су нам кухињу, направили мали ходник, клозет и увели воду. Али купатила није било и даље, тако да смо се ми купали у кухињи. Била је нешто мало већа него данашње кухиње. Из шупе смо доносили корито и кад би се неко купао, сви би остали излазили из кухиње.

У кући је привређивао само отац?

Мајка никад није била запослена. Отац је као железничар одлазио на пут, некада је то и дуже трајало. Сећам се, рецимо, он креће на пут према Вишеграду, пруга уског колосека, напада снег и воз остане завејан, па по неколико дана не може да се врати кући. Ми у кући већ чекамо забринути. Иако никад није радила, мајка се довијала на разне начине како да и она допринесе породичном буџету.

На који начин?

Па имали смо неке пријатеље из Херцеговине који су долазили на сарајевску пијацу са својим пољопривредним производима. Мајка им је често помагала у продаји и тако приходе остваривала. А и ја сам се још као основац трудио да дођем до новца на тај начин или бих позајмљивао бицикл, троколицу, од комшије па њиме превозио сељацима робу од железничке станице до пијаце. То је био један стари жандармеријски наредник, предратни, који је после рата живео од неке пензије, такође врло тешким животом. Имао је сина и кћерку, колико се сећам. Кад су завршили школу, отишли су од њега а он је остао сам са женом. Био је изузетно вредан човек. Рецимо, он је сам у дворишту где је становао направио неколико шупа, па хранио, кријући од власти, свиње, кокошке и тако. То је све радио, довлачио нека дрва, одбачена, за огрев.

Сећате ли се његовог имена?

Стојан Ђукић се звао.

Колико сте имали година кад сте почели да радите?

Негде око десет година.

Докле сте тако радили?

Тако сам радио док нисам завршио основну школу. Кад сам кренуо у гимназију, више нисам могао да продајем на пијаци али повремено бих превозио и понешто зарађивао.

Истим оним превозним средством?

Троколицом или на неки други начин. Био је на железничкој станици велики царински магацин па смо отац и ја преносили пакете или, за плату, радили неки други посао.

Да ли данас мислите да би вам било друкчије детињство, друкчији живот да сте живели у богатој породици?

Па ја сам срећан, то заиста искрено мислим, ја сам срећан што сам у најранијој младости осетио тежину живота и што сам се на неки начин пробијао кроз живот, што ми никада ништа није било на дохват руке и што сам све морао сам да остварим, што сам морао свега сам да се дочепам. Сматрам да сам се на тај начин једноставно изграђивао у правцу неке самосталности, неке виталности.

Значи, рано сте почели да радите. Да ли сте имали времена за игру што је саставни део детињства?

Имао сам времена и за игру. На тој старој железничкој станици заиста је било доста лепих услова за игру. Рецимо, ту су биле неке железничке депоније, паркиралишта за вагоне, па смо ми користили те старе вагоне за игру, понекад и нове вагоне, оне у употреби. На царинском магацину био је огроман, раван кров, насут шљунком. Из тог шљунка расла је трава. Кад се бусен те траве ишчупа, остане и земље и шљунка и песка и ми смо то користили за наше борбе. Једна би се група попела на царински магацин, друга би остала доле и тад би настало међусобно гађање.

Чиме су вас гађали они одоздо?

Дивљим кестенима, или би се дочепали бусења које смо ми бацали одозго и враћали га горе.

Значи то је прва фаза ваше ратоборности?

Да. Мало је ко од нас могао себи допустити да има играчке које се купују. То су биле ретке играчке. Повремено би неко добио аутић, пластични или метални пиштољ, неку справицу, али углавном смо сами себи правили играчке. Правили смо мачеве, правили смо пушке од дрвета. У зимском периоду, рецимо, правили смо тврђаве од снега и међусобно се гађали грудвама.

Из овог што сте ми испричали, изгледа да сте се у детињству углавном тукли, а ја сам вас питала како сте се играли.

То нису биле баш туче у правом смислу речи. Грудва, додуше, може, кад погоди у лице, да нанесе бол. Углавном је то све било безазлено. У најранијем детињству су оне стандардне дечје игре на песку, на земљи – копање, мешање малтера. Ако се нешто градило у близини, онда смо вукли песак и градили тунеле кроз њега.

Значи и градили сте. А да видимо да ли је било и неких мирнодопских игара, шта је са фудбалом?

И фудбал сам играо повремено на једном огромном плацу. Преко лета би на том плацу била организована продаја лубеница, пред зиму купус. Али већи део године плац је био сасвим слободан и ми смо ту играли фудбал. У то време полиција је била страшно строга. Кад наиђе неки милиционер, тера нас, и сви бежимо пред њим – шчепамо лопту, па куд који.

Имате ли још неких успомена везаних за игре?

Има много тих успомена. Врло рано сам почео да скупљам марке. Размењивао сам их са друговима. Филателија ме је јако интересовала. Онда, сличице. Животињско царство. Сличице фудбалера. Играли смо и кликере. Као дечак сам имао ромобил са дрвеним точковима пресвученим гумом. А после ми је отац, да би ишао много брже, уместо тих точкова убацио неке металне лагере. Кад бих ромобил возио, рецимо у време одмора, после три-четири сата, изазивао бих протесте суседа.

Да ли сте имали пуно другара?

Било је ту неколико дечака из комшилука с којима сам се највише дружио. Ненад Лучић, Небојша Додер, Миша Матић. С тим Мишом Матићем готово да сам се свакодневно тукао, али смо се опет играли и били практично нераздвојни. Он је умро млад, негде у тридесетој години, кад сам ја био у затвору.

Додери су позната сарајевска породица. Они су били ваши богати суседи. Када сте одлазили код њих, да ли сте као дете из сиротињске куће осећали неку малу завист због оног што су они јели, што су имали у кући?

Не бих ја то назвао завишћу, али сам осећао да ту постоји огромна разлика. Никад мене материјалне вредности нису посебно интересовале, нису посебно деловале на мене.

Ни кад сте били дете?

Ни као дете нисам осећао никакву склоност ка неком материјалном поседовању. Као дете сам почео врло рано да читам и, онда, под утиском те литературе која је била често изразито социјалног садржаја, ја сам у себи градио неку слику зашто је то тако, шта је до тога довело.

Хоћете да кажете да сте у време кад сте имали тек десет година већ били класно свесни?

Нисам био класно свестан у десетој години, али сам у десетој години већ неких сто књига дечје литературе прочитао. Почео сам да читам још у првом разреду.

Које су то књиге биле?

Серија библиотека „Ластавица” коју је издавао „Веселин Маслеша”.

Које наслове памтите?

Најдраже су ми биле књиге Бранка Ћопића „Орлови рано лете” и „Магареће године”, па онда „Битка у златној долини”. Прочитао сам скоро све књиге Карла Маја, додуше после петог разреда, у једанаестој, дванаестој години. У суботу после наставе одем у библиотеку, узмем две књиге Карла Маја и ја их већ у понедељак враћам. Значи, то је било даноноћно читање. То су биле дебеле књиге. Неких четристо-петсто страна.

Кад смо већ код Карла Маја, да ли сте и ту доживљавали неку расну, класну разлику? Јесте ли били на страни белих или сте навијали за Индијанце?

Код Карла Маја нема расне нетрпељивости. Затим, он је романтичарски, идеалистички писац. Код њега је све идеализовано. Карла Маја човек у зрелим годинама не може да чита. Међутим, то су књиге које плене и у дванаестој, тринаестој години сматрам да никоме није лоше да прође кроз ту фазу, да га прочита. Ја сам касније прошао и фазу читања шунд литературе, роторомана, и цртаних и оних писаних, и вестерн, и детективских и љубавних. Све се то дешава у основној школи. Са првим разредом гимназије код мене се та фаза завршила.

Којих се још књига сећате?

Сећам се књиге Тоне Селишкара, рецимо. Оне су биле омиљене. То је та социјална литература.

Много инсистирате на тој социјалној литератури, а дете сте у то време.

Па, та социјална литература је у то време била популарна у друштву у коме смо живели и она није могла да не остави трага.

Каквог она трага оставља на вама?

Она на мене доста делује да врло рано прихватим ту комунистичку идеју и да преко ње нађем објашњење социјалних разлика.

Возови. Живите на железничкој станици. Тата вам је кондуктер...

Он је прво био кочничар, па кондуктер, па је полагао неке испите за возовођу.

Значи, ваше детињство је ипак везано за возове. Причајте о тим возовима.

Пошто смо становали у станичној згради, кад неки воз протутњи кроз железничку станицу – нарочито у зимском периоду кад је тло било смрзнуто – наша се кућа тресла. Тад је већ постојала нова железничка станица и зауски колосек, везана са овом старом, и возови који су полазили са те нове железничке станице само су пролазили кроз стару. Неке од најлепших успомена из детињства вежу ме за те возове: игре у вагонима и путовања. Сваке годинесмо одлазили за Херцеговину, код очевих и мајчиних сродника. Живи су били мајчини отац и мајка. Баба и деда. Очеви родитељи су умрли врло рано. Мајка му је умрла кад је имао једанаест година а отац баш у време кад је била заказана свадба мог оца, тако да није прошло ни четрдесет дана од дедине смрти а мој отац се оженио. Код нас је обичај кад се свадба закаже да се онда ни по коју цену не отказује, без обзира шта да се деси, и смрт и било шта друго. На свадби се није певало, нису се јахали коњи. А код нас је био обичај да сватови иду на коњима и да се велико весеље прави. Међутим, мој отац је имао маћеху која је и њега и његову браћу и сестре пазила као да су њена деца. Она није рађала и било их је укупно седморо деце. Најмлађа очева сестра је умрла у току рата од глади, једна је умрла после рата, једна недавно у Београду, 1987.

Нисте запамтили очеве родитеље. А мајчине?

Сваке године смо одлазили код мајчиних родитеља. Са дедом сам волео да разговарам. Био је осамнаест година у Америци. Причао ми је о тој Америци, о својим доживљајима. Додуше, деда ми је умро кад сам био у седмом разреду основне школе. Доста ме успомена за њега веже. Много ме је волео. Деда је имао пет кћери и једног сина који је умро веома млад. Имао је можда свега три и по године кад је умро. Најстарије дете, мушко. И то је баш била велика трагедија за породицу, нека рана која се никад није могла преболети.

Рекли сте да је вас јако волео?

Бака ми је причала да ме је деда – који се никад није бринуо око своје деце – кад би остајао сам са мном, прао и пресвлачио.

Био је двадесет година старији од своје жене. Кад се вратио из Америке, тешко је било којој девојци да одоли искушењу да се уда за богатог повратника из Америке, али моја бака није пристајала, сматрала је да је он сувише стар за њу. Међутим, њена родбина је одлучила да је уда за њега.

Због долара?

Није ту било много долара, мада је напорно и дуго радио у Америци, али и то је за оне услове било неко богатство. Он је од тога почео да подиже неке објекте, шталу и још понешто, и тај новац је отприлике на то отишао. Било је доста и неких златних предмета које је донео из Америке. Злато је код нас по традицији било цењено јер људи нису много веровали у папирне новчанице. Али то су углавном све опљачкали Италијани у току рата док су наши били у збеговима. Село је остало празно и они су покупили све што су у њему нашли.

Били сте дедин љубимац?

Био сам му једини унук, једини мушки потомак, и то је за њега страшно много значило.

А бака?

Бака ме је исто много волела, али знала је да узме шибу у руке и да ме појури. Знао сам да направим којекакве несташлуке.

Све у свему, били сте добар дечак?

Па како се узме. Мислим да нисам био лош. Никад се нисам упуштао у нешто посебно лоше, рецимо у крађе, у неко беспризорно понашање. Углавном су то били најобичнији дечји несташлуци, нешто што никад није изазивало неке озбиљне, теже проблеме.

Шта је био ваш највећи дечји несташлук, нешто због чега сте добили велике батине?

Отац ме је ретко тукао, а мајка онако чешће. Међутим, од мајке се лако и побегне. Сећам се једном кад сам имао непуне три године, моја тек рођена сестра имала је неки осип на кожи и мајка је прибавила рецепт за маст. Тај рецепт је стајао на столу и ја сам га исцепао. Због тога сам добио велике батине. Међутим све се то добро завршило. Сестра је оздравила, тај осип на кожи прошао је без икакве медицине.

Зашто сте поцепали рецепт? Због љубоморе према сестри?

Нисам имао никакву злу намеру. Једноставно, једна жена из нашег комшилука, власница стана у коме су отац и мајка раније живели као подстанари, и ја као беба од шест месеци, сваки дан је долазила код нас и волела нас је као своју децу. Посебно је мене волела јер, како је говорила, ја сам се код ње родио. Она је била самохрана. Живела је ту код сестре и зета. Кад су сестра и зет умрли, тај стан је остао њој. Волела ме је много и она ми је често цепала папире. То је била нека моја дечја игра. Заправо, она је тај рецепт поцепала али ја сам јој га донео да га исцепа. Њу је то страшно погодило.

Да ли сте се касније, као старији брат, бринули о сестри?

Моја сестра је две и по године млађа од мене и ја сам као дете врло рано морао да се на неки начин бринем о њој. Да излазимо заједно у игру, да је заштитим ако је неко дира.

Није вам то сметало?

Некада ми је представљало само извесно оптерећење, некада ми је то била заиста велика обавеза. Морао сам понекад да бежим од куће да не бих у друштво с којим сам се играо водио и сестру, па да и њу онда чувам.

Сестра ми је била много добра, пожртвована што се каже. Рецимо, кад је она добијала батине, ја сам се смејао, кад бих ја добијао батине, она је плакала заједно са мном, јер је то њу погађало теже него кад сама добија батине.

Зашто сте се ви смејали?

Зато што сам ја као мушкарац морао да покажем да сам каменог срца и зао, као што девојчица мора да покаже да је добра и да је меког срца. Сестра је ипак била у неком смислу у сенци. И као прворођено дете, и као мушко дете ја сам у породици имао неку предност.

У чему се то огледало?

Не бих могао конкретно да кажем у чему се то огледало. Међутим, моја је реч увек више значила од њене, увек се више ценила. Ја сам у кући био лишен обавезе да радим кућне послове. Врло бих ретко нешто морао да урадим. Углавном се то сводило на одлазак у куповину. Сестра је врло рано почела и да пере, и да риба, и да чисти и да спрема.

Да ли сте због тога осећали извесну неправду?

Нисам осећао неку неправду. Ја не мислим ни данас да се мушки и женски послови не могу разделити. Не мислим ни данас да оно што приличи жени, приличи и мушкарцу. Сматрам да ипак ту неке разлике постоје. Мени је и данас крајње чудно кад видим мушкарца како обавља неке кућне послове који су сврстани у женске. То ми делује прилично смешно.

Да ли то значи да сте ви били лош муж?

Ја мислим да не значи. Сматрам да се доброта мужева не огледа кроз то колико времена проводи у друштву метле, усисивача, пегле...

А у чему се огледа?

Огледа се у неким другим стварима.

На пример?

Баш тиме што је лишен тих кућних послова, мора на другом пољу да докаже своју способност и да испуни извесне жеље својој жени које она сама не би била у стању. Некада то могу бити жеље материјалног карактера, некада неке друге врсте, међутим, у сваком случају, компензација је нужна. Ако жена има толико кућних обавеза, од мушкарца се очекује да више зарађује, да више доприноси, да се докаже на неки други начин.

Ако је жена интелектуалка која може да се доказује и на неки други начин, да зарађује исто колико то може и мушкарац?

Можда то може, али сматрам да су несрећни бракови у којима је жена интелектуално супериорнија од мушкарца, у којима је жена образованија од мушкарца, и у којима жена зарађује више од мушкарца. То је можда нека моја патријархална предрасуда, али заиста не знам пример успешног брака у коме тако ствари стоје.

Реците ми, пошто сте се развели, да ли то значи да је ваша жена била супериорнија?

То је тешко питање.

Вратимо се вашем детињству...

Као основац, скоро сам сваке године ишао у Дубровник. Тамо сам имао прво једну, па две, па на крају три тетке. Две тетке су једно време становале у неком радничком насељу, неким монтажним објектима који су били направљени изнад касарне у Дубровнику, негде на пола пута између Лапада и Старог града. Надомак планинама. Једном приликом тамо сам палио ватру, неке папире.

Колико сте тада имали година?

Имао сам око 12 година, не могу се тачно сетити. Ти монтажни објекти, то радничко насеље је било у једном парку палми а на крају парка је било доста палминих грана сложених на гомилу, као неко сметлиште. Мени је куварица рекла да те папире носим на сметлиште. Ја их узмем и однесем и запалим. То су биле неке длакаве, изразито длакаве палме и ватра их је врло брзо захватила. Покушао сам да угасим ватру. Међутим, кад сам видео да ми се ватра измакла контроли, ја сам отишао да кажем да гори сметлиште. Одмах иза њега је била ограда, а иза ограде касарна, тако да би, да је дошло до неког великог пожара, сигурно изгорела касарна. Зато су сви који су се ту затекли потрчали да гасе ватру, а ја сам побегао горе, уз неке степенице, кроз неко шибље, грмље, траву и...

Када сте видели да се шири ватра, да ли сте рекли да сте је ви запалили?

Прво су сви почели да гасе ватру и нико није питао ко ју је запалио. Међутим, кад су ватру угасили, почели су да размишљају о томе. Убрзо су знали ко је, јер сам се ја изгубио, побегао. Међутим, ја сам побегао много далеко и затим сам почео кроз шибље, кроз жбуње да се прикрадам, да видим како су се ствари даље одвијале, шта се десило. Иза једног жбуна чујем како куварица каже мојој тетки Јованки, кад је угашена ватра: „Иди га тражи” „ко зна где је отишао”. Она је мислила да сам ја отишао ко зна где и да се више нећу знати вратити. Тетка је почела: „Знам ја лисицу лукаву, ту је он негде”. И баш ухвати за онај жбун где сам се ја налазио. Ја почнем опет да бежим. Међутим, један од радника ме стигне и доведе назад.

Замало да запалите касарну!

Замало да запалим Дубровник. То би била моја прва паљевина Дубровника.

Успомене за Дубровник нису, надам се, везане само за ту паљевину. Шта је са морем, пливањем?

У Дубровнику сам научио да пливам. Неко сам друштво тамо имао. Сваке године, кад бих долазио, налазио сам то исто друштво. То је било неколико дечака са Лапада. Један од њих је имао чамац, па смо тим чамцем на весла одлазили до острва Локрум. Некад смо ишли са његовим оцем, који је био рибар, и на ноћна рибарења.

Јесу ли то били стари Дубровчани?

Да.

Хрвати?

Стари Дубровчани нису Хрвати, без обзира шта они о себи мислили. Прави Дубровчани немају никакве везе са хрватском нацијом. Изворни Дубровчани су врло добри људи и код њих нема мржње, код њих нема нетрпељивости. Заиста сам се лепо дружио са њима и никад се ништа није десило што би указивало на неку нетрпељивост.

Када сте се последњи пут срели са тим Дубровчанима које сте упознали у детињству?

То је било давно. Уосталом сва та друштва из детињства су се распршила и то више нико не може никада да окупи. Тако је и са друштвом из основне школе и са мојим комшилуком са старе железничке станице. Откад сам се одселио из Сарајева, врло се ретко срећем и са људима с којима сам се у позним годинама дружио.

Чиме то тумачите?

Сматрам да је то неки природан ток, да то дружење једно време постоји па нестане, али остане у лепим успоменама. И добро је што остаје у успоменама, јер и кад сретнемо те људе, то онда нису они људи које ми знамо из детињства. Сви су се они променили, сви су они прошли кроз различите животне ситуације и једноставно их не можемо познати.

Говорили сте о својим друговима у детињству, да ли је било и девојчица?

Било је. У једну девојчицу сам се готово смртно заљубио, још као основац, и то је веома дуго трајало.

Кад је почело?

Негде у другом разреду основне школе. Десило се случајно да сам једно време с њом седео у истој клупи. Држало ме је то доста дуго, кроз читаву основну школу. После основне школе више никада је нисам срео. Нешто касније сам се такође жестоко заљубио.

Како се то десило?

Друга љубав је из гимназијских дана. Била је муслиманка. Међутим, ја сам био толико у њу заљубљен да никад озбиљно нисам ни покушавао да јој то ставим до знања. Да, толико сам био у њу заљубљен да се нисам усуђивао да јој то кажем. Много сам више храбрости имао да изразим своје симпатије девојци у коју нисам био толико заљубљен. У овом случају сам се прибојавао да не будем одбијен и све се на томе и завршило.

Ви сте помало, значи, идеалиста у љубави?

Да, мислим да ту постоји једна идеалистичка компонента. Можда она није ни толико лоша.

Вратимо се вашем детињству, распусту на селу.

За распуст на селу ме вежу најпријатније успомене. Тамо сам врло често ишао као чобанин са стадом оваца. Додуше, не сам. Своје стадо бих прикључио неком другом и са старијим и искуснијим чобанима, мештанима, пекао сам кукурузе, кромпир, брао купине. Пошто је тамо било неколико бара, волео сам да ловим жабе, да ловим неке водоземце, не знам како се зову, никад их више нигде нисам видео. То је баш нешто чудно. Ти водоземци су изгледали као гуштери. Вероватно је то нека ретка врста која је постојала само у том селу.

Мали Дарвин.

Волео сам много животиње. Имао сам једну малу козу коју сам много пазио и хранио и она је те прве године већ дала млеко. Козе су интелигентне животиње, и веома су чисте, врло умиљате.

Ваши су имали и коње?

Често сам јахао коња. Једном смо моја тетка Стана и ја водили коња да га напојимо на једном извору. Ја сам јахао коња без седла. Голог коња. Натерао сам га у галоп. Тетка је за мном викала да ћу пасти, да га примирим, да полако идем. Ја се на то нисам обазирао и, како сам се држао само за коњску гриву, у једном тренутку сам пао с коња. Код нас у Херцеговини сви су путеви yомбасти и ја сам се добро разбио. Раскрварио сам леђа и тетка је за мном почела да придикује: „Јесам ли ти говорила да ћеш пасти” и томе слично. Ја сам више био љут што ми је она тако придиковала и што ми је на муку стајала него што сам пао с коња, па сам узео камен, бацио га према њој и погодио је. То је њу страшно заболело.

А ви сте малопре рекли да нисте били неваљали?

Нисам рекао да нисам био неваљао.

За Херцеговину смо ишли возом. Из Сарајева смо полазили обично навече, целу ноћ путовали и ујутру долазили до Завале. Од железничке станице Завале до очевог села било је пет километара. Ишли смо пешице, макадамским путем. А за мајчино село се ишло много дуже, двоструко дуже, не знам тачно колико километара. Није било ни макадамског пута, него козја стаза. У селу у коме ми је мајка рођена струја је уведена тек пре десетак година, а у то време струје није било ни у очевом ни у мајчином селу. У кући у којој су ми живели стричеви струје ни данас нема. Сад је према мајчином селу само један део пута асфалтиран. У оно време једино превозно средство је био коњ.

Са једним стрицем сам понекад и у лов ишао. Међутим, врло брзо сам схватио да мене лов баш много не интересује. Стриц улови зеца, онда мени буде жао што је убио зеца. Гледао сам, остале су ми у сећању и те сцене клања животиња. Обично кад бисмо долазили за распуст, првог дана стриц и деда би клали јагње или овцу и то јагње или овца ујутру нису ишли са другим овцама на пашу, него су остављани у тору и чекали да буду заклани. Јадна овца нешто је предосећала, почела би да блеји. Ја бих се то пре подне играо са њом и онда ми је још теже било кад бих гледао после како је кољу. Али неко моје противљење ту није имало вајде. Кад одлуче да закољу животињу, онда је закољу јер, људи са села имају неки други осећај, то је њима нешто сасвим природно а мени је увек то сметало.

И данас?

Па ни данас баш не волим убијање и клање животиња. То је неко нужно зло без кога се не може, али кад се већ не може, не волим ја да будем извршилац. Додуше, као дечак сам учествовао у клању свиња тако што сам је држао за једну ногу. Баш код човека из комшилука, Стојана Ђукића, повремено смо и ми куповали свињу.

Власника троколица?

Да. Код њега смо је и клали. Он је међу оним својим многобројним шупама имао и неку пушионицу за сушење меса. Али углавном нисам то волео. И ево и до дана данашњег никад у животу нисам убио ниједну птицу, ниједну животињицу осим мишева и пацова.

У овом рату били сте на фронту...

Да ли сам у овом рату неког убио или нисам? Па, у принципу ја то не знам, али сам пуцао. Пуцао сам на фронту, и други је то осећај. Ја сматрам да су у овом рату они који су убијени од српске руке заиста заслужили да буду убијени. Ја за њих немам никакве самилости, никаквог жаљења. Ти који су убијени од српске руке кренули су са оружјем у рукама на српске жене и децу, српску нејач. Почели су да пале српске куће, почели су да обнављају геноцид који је већ једном над Србима са хрватске стране био извршен у току Другог светског рата.

Пошто сте пуцали а не знате у кога сте пуцали...

Знам у кога сам пуцао. Пуцао сам у хрватске војнике.

Јесте ли видели те војнике кад сте пуцали у њих?

Овај рат је такав да се врло тешко види противничка страна. Кад се гађа из минобацача, кад се гађа из тешког митраљеза, ја сам из тих оружја пуцао на фронту, онда и не видите шта сте тамо погодили.

Једном приликом сте рекли да ником не желите смрт, а данас?

Данас желим смрт свим српским непријатељима. Свима онима који пуцају на српска села и градове.

Зар се то не може друкчије решити?

Не може. Хрвати су злочиначки народ, њима је злочин у генима. Ово што данас раде хрватски синови, то су радили њихови очеви и дедови у Другом светском рату и у Првом светском рату. То се преноси с колена на колено.

Говорите уопште о целом хрватском народу?

Говорим уопште о целом хрватском народу, који је злочиначки. И као народ никад нису окајали своје грехе. Никад нису признали злочине. Пошто нису прошли кроз фазу прочишћења, не могу доћи до искупљења.

А шта је било са вашом изјавом и жељом да би требало стрељати, убити Туђмана?

Преки четнички суд је осудио Туђмана на смрт. Међутим, после смо га помиловали, јер смо схватили да је Туђман идеалан на функцији коју обавља. Он је пре свега за нас Србе много доброга учинио. Не дај Боже да је био неко паметан и лукав на његовом месту, попут Рачана или рецимо Шувара. Он би нас упропастио, он би нам све шансе уништио. Отворени усташа Туђман је ишао на руку Србији, он је пробудио српску националну свест, подигао Србе на устанак и због тога требало би да му захвалимо. За слободу српских крајина најзаслужнији је Туђман.

Вратимо се поново времену кад нисте ни претпостављали да ће се историја поновити. Пошли сте у школу...

У први разред основне школе кренуо сам у септембру 1961. године. Уписали су ме као и све моје вршњаке са старе железничке станице у Основну школу „Владимир Назор” у Новом Сарајеву. Међутим, пошто је у мојој генерацији било много ђака првака, а и иначе је та школа била пребукирана, основана је нова основна школа „Братство јединство”. Она је радила у једној згради поред цркве Светог преображења, код хотела „Бристол” на старој железничкој станици у Сарајеву. Моја учитељица је била Душанка Станаревић, али само у првом разреду. После се одселила за Београд и више је никад нисам видео. Била је старија жена. Не знам тачно колико је година имала, јер дете од седам година има друкчије процене старости него човек у мојим годинама, али била је ипак жена старијег доба. Био сам одличан ђак, један од најбољих у разреду.

Сигурно и један од највиших.

Био сам висок али сам био изразито, изразито мршав – кост и кожа. Неухрањен. Такав сам био кроз читаву основну школу, кроз гимназију и током студија. Почео сам да се гојим негде при крају факултета и по завршетку студија, кад сам се много мање кретао и много радио, кад сам много писао, читао...

Интересантан је тај први разред. Био сам у неком експерименталном одељењу које се разликовало од других. Рецимо, ми нисмо имали буквар. Никад нисмо писали обичном оловком него одмах хемијском, пенкалом како смо је у то време звали. Ја не знам колико је тај експеримент био успешан, али захваљујући чињеници да нисмо писали обичном оловком читава та моја генерација не може се похвалити да има неки леп рукопис. Нисмо имали шансе да учимо танка – дебела линија и лепо писање. Радили смо с неким папирима, текстовима. Чак нисмо имали ни буквар.

И ви сте били заморче реформе школства?

Да, то је био неки експеримент на нама, не знам уопште каква му је била сврха.

Који вам се догађај из тог времена највише урезао у сећање?

Из првог разреда остао ми је у сећању инцидент због кога сам се супротставио већини ђака. Била је то нека дечја мало грубља игра: једна група ђака јурила је једног дечка и кад су га ухватили, стрпали су га у ормарић у коме смо држали капуте и тамо су га притисли вратима. Врата су била стаклена. Он се изнутра бранио, покушавао да отвори врата и ваљда ногом или руком, разбио је стакло које је пало на главу једног од оних дечака који су га јурили и малтретирали. Сви ти дечаци су га оптужили да је крив зато што је стакло разбијено. Учитељица је почела да га кажњава, да га вуче за уши, да га шамара. Ја сам тад интервенисао, супротставио сам се свим другима и рекао да овај дечко није крив, описао шта је све било и доказивао да су други криви. И срећом, учитељица је више мени веровала него њима.

Удругом разреду имате учитеља.

Од другог до четвртог разреда основне школе имао сам учитеља, Црногорца, за кога ме ипак вежу врло лепе успомене, мада је знао често да буде строг. Повремено би нас тукао лењиром, ударао пацке по рукама, шамаре, вукао за уши, вукао за косу за обичне, дечје несташлуке. Ја сам већ врло рано волео да пркосим, да терам неки инат. На пример, кад би учитељ захтевао апсолутни мир, ја бих налазио начина да то прекршим и почео бих намерно да на сав глас кашљем или да се смејем и тада бих добио неку пацку или, кад неко други добије лењиром по руци, ја бих почео да се смејем. Онда би учитељ звао и мене, па бих и ја добио то исто.

Већ два пута спомињете да кад неко плаче, кад се неко налази у некој непријатној ситуацији, ви се смејете?

Па није то била нека страшна ситуација, обично би се сви смејали. Није ту нико плакао, нису то биле неке грдне батине. Није било баш пријатно, али се подносило. Ми, мушкарци у разреду, морали смо да докажемо неку своју надмоћност пред девојчицама и тако што бисмо то мирно, онако мушки поднели, са смехом а не са плачем и сузама.

Да ли вам је било занимљиво у школи?

Доста сам брже сазревао него што је то школски програм предвиђао, много сам више читао него што је то у школи било потребно и доста сам брже савлађивао градиво, тако да је школа почела да ми помало досађује. Врло сам рано открио да постоје много интересантније ствари од онога што представља школског градиво. И што сам више читао друге књиге невезане за наставни програм, то сам више почео да занемарујем школу. И онда, у једном тренутку, схватио сам да једноставно не морам да посебан напор улажем код куће у савлађивању градива, да је довољно оно што запамтим у школи. Касније то није баш било довољно за одличне оцене али је било довољно за просечне, али ја се нисам много на то обазирао.

Докле сте били одличан и најбољи ђак у разреду?

Закључно са четвртим разредом. А онда сам једноставно изгубио интерес за то. Савладао бих евентуално онај минимум за који сам сматрао да је потребан и почео да се бавим неким другим стварима. Читао сам много историјску литературу. Највише сам читао романе. У то време, сећам се, читао сам романе Момчила Настасијевића, затим и неке друге. Већ сам у то време почео да читам Балзака. Балзак је написао много изразито историјских романа са описом битака. То је мене као дечака много интересовало. Чини ми се да сам од Балзака прочитао готово све што је код нас преведено. Онда сам читао Золу, Стендала.

Посебно вас привлачи историја?

Од шестог до осмог разреда основне школе имао сам ваљаног професора историје. И даље, без обзира што више нисам био најбољи ђак, што сам попустио у оценама, у историји сам био без премца. Историја као предмет ме је увек много интересовала и увек сам знао много више него што је наставно градиво предвиђало, и много више него било ко други у разреду. А била је једна девојчица, Марија се звала, седела је у клупи иза мене и историја јој никако није ишла од руке, а овај професор се баш некако на њу окомио. Била је лепушкаста девојчица. Нисам био у њу заљубљен него онако, била ми је драга, пријатна. Седела је у клупи са девојчицом у коју сам био касније заљубљен. Скоро сваки час професор историје прозива ову Марију. Баш је онако желео да је кињи. Ја бих скоро сваки пут покушао да јој помогнем, да јој нешто дошапнем. Професор, кад би приметио да јој шапућем, дигне ме за ухо па ми удари шамар. С њим сам се често свађао, међутим, кад бих одговарао историју, знало се за мене петица и нема ту. Писао сам реферате из историје.

Како сте стајали са географијом?

Географију сам прилично волео. Са предметима друштвених наука није било никаквих тешкоћа.

Стално сада спомињете неке географске репере одређујући границе будуће Србије.

Добро ми је географија увек ишла, у гимназији нарочито. Интересантно је да математику никад код куће нисам учио. Буквално никада. Али увек сам знао довољно за неку прелазну оцену, рецимо за тројку или четворку. У петом разреду основне школе, то би можда било интересантно, радили смо писмени задатак из математике. Наставница, која је била и разредни старешина, имала је неколико својих љубимица у разреду, и она је њима помагала да израде задатак. Ја сам сам радио и израдио сва четири задатка. Та девојчица у коју сам био заљубљен седела је са мном у клупи и она је од мене то преписала.

Ви тако по три-четири године волите једну девојчицу?

Ову сам волео у току читаве основне школе. Следећи час смо радили исправак писменог задатка. Један наставничин љубимац писао је на табли онако како му је наставница показала. Резултат је био, чини ми се, тачно четири хиљаде. Ја сам онда протествовао и рекао да то није тачно, да је резултат 25. И свађа са наставницом. Разредна се забленула у таблу и онда је морала наћи неки изговор. Казала је да је то задатак где су оба резултата тачна. Тако је то било неко компромисно решење да сачува свој неки ауторитет. Међутим, видим код мене петица и код ове девојчице што је седела са мном. Тако сам тријумфовао у том случају.

Још као дечак улазите у конфликтне ситуације?

Волео сам да се супротстављам ауторитету, наметнутом ауторитету, ако бих осетио слабост код неког наставника, као, рецимо, код наставнице биологије: радили смо неки тест и ја сам у том тесту написао нешто што није рађено као наставна јединица, што није било у уyбенику. Негде сам то прочитао. И она ми је то прецртала. Ја сам одмах започео свађу. И испоставило се да сам и ту био у праву.

Волео сам много књиге о животињама. Волео сам да читам све што је написано о животињама.

Рано сте почели и да се заљубљујете. Јесте ли патили?

Не верујем да је то била нека патња. То је била онако заљубљеност: ја бих показивао неку наклоност али никада довољно отворено. Нисам био тако смео као данас.

А у чему се огледала та ваша наклоност према тим девојчицама?

Огледала се у неком гесту. Не могу тачно да се сетим у ком. У основној школи био сам често у друштву девојчица. Разговарали смо на многе теме, чак и оне шкакљиве. Баш смо налазили заједнички језик, али је све то некако текло као у другарском разговору. Ја сам био заљубљен па то нисам могао да кажем. Тамо где нисам био заљубљен, могао сам да кажем нешто што ја знам и...

Извините, шта су то шкакљиве теме?

Ми смо у тим годинама већ били у пубертету и интересовале су нас и неке друге теме. Рецимо, у шестом разреду основне школе разредна је један час разредног старешине посветила пубертету. То је већ било време кад се почиње разговарати о љубави, кад се нека литература, кријући, доноси у школу па се показује, па се чак налазе и неке фотографије. У то време није било порнографских књига и часописа као данас, него су то биле мало оскудније еротске теме. Рецимо, ако се нађе неки слободнији љубавни роман.

Чедног ли дечака!

Чедног. Чедног.

А прва љубавна искуства?

У шеснаестој години.

Није ли то прерано?

За дечака ја мислим да није. Било ми је некад криво што се то није збило много раније.

Јесу ли дечаци у вашој генерацији о томе отворено говорили?

Многи су се хвалисали. Та хвалисања су нас пратила и кроз основну школу, али ништа од њих није било тачно. У мом случају су одлучиле неке специфичне околности. То је било на Тјентишту. Тамо су нас окупили на неком семинару младих комуниста и кандидата за чланове партије. А та девојчица је била старија од мене годину дана. Ишла је у школу ученика у привреди, фризерски занат.

Сјајна прича – млади комуниста и млада радница...

Па није ту било неких посебних емоција. Ја се после више никад с њом нисам видео. То се тад тамо десило. Она је била много искуснија без обзира што је била само годину дана старија од мене.

Хоћете рећи супериорнија у том погледу?

У том погледу је била супериорнија.

Једна од ретких женских особа које су биле супериорније од вас?

Ја мислим да јесте.

Да ли сте ишли на игранке, матинеа у школи?

У школи смо имали повремено неке игранке. Нешто би се организовало и у разреду, рецимо нека забава. Мене те игранке нису много интересовале. У биоскоп сам ишао врло често. Највише су ме привлачили авантуристички, ратни и каубојски филмови. Ишао сам и у кинотеку кад је био неки добар филм, али не зато да бих попуњавао филмско знање него једноставно зато што ме је конкретан филм занимао. Нисам се интересовао за филм као уметност већ сам ишао у биоскоп кад би ме неки филм привукао тематски.

Ту сте пуно пропустили.

Можда сам. Морао сам нешто и да пропустим. Можда још није касно то да надокнадим.

Да ли сте ишли у позориште?

Први пут сам отишао у позориште у петом разреду основне школе са целим разредом. У гимназији сам ишао и сам у позориште, али на балет и у оперу ишао сам само ако је то било организовано преко школе.

Како вам се свидела опера?

Био ми је смешан диригент у опери. Толико сам се чудио: шта се то дешава, па тај човек није нормалан кад маше рукама испред оркестра. Онда сам схватио да је и то саставни део опере.

Да ли сте као данашња деца гледали пуно телевизију?

Први телевизор на стару железничку станицу стигао је у просторије Социјалистичког савеза негде почетком шездесетих година. Ја сам тад још био мали дечак и могао сам да погледам неки цртани филм, неку емисију. Рецимо „1000 зашто” са Зораном Радмиловићем, „На слово на слово”. Старији дечаци и они који су често били у просторијама Социјалистичког савеза, који су тамо играли шах, домине и губили време, забрањивали су нам да ту останемо кад се емитовао неки бокс меч или нека утакмица. Онда бисмо се ми начичкали на прозор да то гледамо. Био сам у шестом разреду основне школе кад је мој отац купио телевизор. То је заиста био велики догађај. Могао сам да гледам сав програм.


Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Септембар `14

НПУСЧПС
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930    
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету